Драматична прича из Хитлеровог апартмана

Драган БОГУТОВИЋ

петак, 17. 12. 2010. у 21:01

Драматична прича из Хитлеровог апартмана
Писац и преводилац Иван Ивањи о новом роману “Слова од кованог гвожђа”

 ДА је роман “Слова од кованог гвожђа” Ивана Ивањина у издању “Стубова културе”, написао неко од извиканих међународних хит аутора а објавила нека већа издавачка кућа у свету, био би то, без икакве сумње, интернационални бестселер. Драматичну судбину свог измишљеног јунака Зигфрида Варлиха који је прешао пут од анонимног немачког дечака, потом студента чувеног Баухауса, логораша у Бухенвалду, преко принудне мобилизације у немачкој војсци до робијања на Голом отоку и повратка у своју земљу, аутор је вешто изукрштао са епизодама из живота стварних и историјских личности.

Најширој читалачкој публици Иван Ивањи (1929) познат је по романима “Човека нису убили”, “Диоклецијан”, “Константин”, “Човек од пепела”, “Стаљинова сабља”, “Јулијан”. Био је наставник, новинар, драматург, дипломата и Титов преводилац на немачки језик. Превео је више десетина књига са немачког и мађарског језика на српски и низ дела са српског на немачки језик. Последњих година живи између Београда и Беча.

* У роману су веома вешто испреплетане стварне и измишљене личности и догађаји. Читаоце увек занима шта је ту аутентично?

- Аутентично је пре свега да је архитекта и сликар Франц Ерлих као затвореник исковао капију концетрационог логора Бухенвалд, а поред осталог касније био у ратном заробљеништву у Југославији. Аутентично је да је Селман Селманагић, родом из Сребренице, био секретар ћелије Комунистичке партије Немачке на универзету Баухаус крајем двадесетих и почетком тридесетих година прошлог века, да се вратио у Хитлерову Немачку усред рата, али да је после у источној Немачкој слављен као велики борац против фашизма. Аутентично је све што пишем о јединственој архитектонској и уметничкој школи Баухаус.

Многе су личности аутентичне, познате или препознатљиве, почевши од Хитлера, команданта Бухенвалда, Коха, оснивача Баухауса, Гропиуса и његове жене Алме, која је раније била удата за композитора Густава Малера, а после ће се удати за књижевника Франца Верфела, терминатора НКВД-а Мустафе Голубића, и многих других. Међутим, њихови сусрети са јунаком романа, су наравно, фиктивни. Аутентичне су личности и судбине Ленер-Беде и Леополдија, твораца “Песме Бухенвалда”, што сам искористио и за свој говор на отварању овогодишњег Фестивала уметности у Вајмару, јер сам подсетио да су убице једног од њих осуђени на мале затворске казне, а после у Западној Немачкој направили велике каријере и побрали још и одликовања.

* Ова књига има много елемената политичког и шпијунског трилера. Да ли сте се угледали на неке мајсторе овог жанра?

- Свесно и директно нисам, али је вероватно лектира многих књига оставила трага на мом писању.

* Роман је својеврсна историјска читанка о великим заблудама, политичким грешкама и сулудим идеологијама. Да ли је свет данас из свега извукао неке поуке?

- Бојим се да није, али надам се да је мој страх да је Зло генетски усађено у човеку баш као и Добро старачки песимизам.

НЕ ЖАЛИМ СЕ * КОЛИКО сте задовољни присуством и рецепцијом Ваших књига на немачком говорном подручју?
- Не верујем да има писца који не би пожелео да прође и боље, али не могу да се пожалим, десетак мојих књига је у продаји, доста се писало о њима, више него код нас, али, ето, нисам успео да се пласирам на најважнијем, на тржишту књига на енглеском језику.

 

* Као и у неким ранијим романима и у овом се бавите судбином појединаца у немилосрдној стихији историје. И ваш јунак, иако “ни риба ни девојка”, доживљава велика искушења.

- Мој јунак, Зигфрид Варлих, рођен у Вајмару 1. јануара 1908. године, пролази кроз ДжДж век, стицајем околности постаје социјалдемократа, па комуниста, доспева на робију у Немачкој, у концентрациони логор Бухенвалд, као припадник кажњеничке дивизије 999 ратује у Африци и Грчкој, као ратни заробљеник у Југославији почиње да ради као архитекта, али такође и за Удбу па искуси и “наш“ Голи оток. Никада не доноси свесно одлуке о томе шта заправо жели, није никакав херој, на њега утичу околности, другови, често и жене. Надам се да је управо у тој његовој неодлучности, карактеристичној за готово свакога, притајена драматика ове приповести.

* Роман сте писали наизменично на српском и немачком. Који је био разлог?

- Меморијални центар Бухенвалд ме замолио да у августу 2009. године отворим изложбу о Францу Ерлиху. Говор сам написао на немачком, а он је постао зачетак романа. Роман сам почео да пишем у августу прошле године на немачком због докумената од којих сам полазио, али први пут у животу сам такорећи истовремено, понекад не само поглавље по поглавље, него пасус по пасус испробавао на оба језика. Још док сам писао говор о Ерлиху понадао сам се да је можда као ратни заробљеник учествовао у изградњи Савезног министарства унутрашњих послова у улици Кнеза Милоша, истраживао сам, али нажалост није. Због тога сам измислио Зигфрида Варлиха, који у мојој причи јесте, а посебно ме заинтригирало када сам враћајући се једном са Савског језера приметио да је на крову рушевине израсло дрво.

Идеју романа испричао сам својим издавачима, Предрагу Марковићу из “Стубова културе” у Београду и Александру Потики власнику издавачког предузећа “Пикус” у Бечу. Они су ме охрабривали. Повезао сам се са историчарком уметности из Вајмара, Андреом Дитрих, која је портпаролка историјског хотела “Елефант” у коме је Хитлер одсео 25 пута. Ове године имао сам прилике да неколико дана и ноћи проведем у негдашњем Хитлеровом апартману, већем од мог београдског стана. Тај хотел, у који су некада навраћали Бах, Гете, Шилер, Лист, Томас Ман и толики други, такође заузима важно место у мом роману, а у мојој причи је Варлихов отац био келнер у њему, чајем послуживао и Хитлера. Документима ме је такође снадбевао и Меморијални центар у Бухенвалду.

* Као дечак, две године сте били у концентрационим логорима у Аушвицу и Бухенвалду. Ипак, успели сте да сачувате изузетну бодрост и ведрину духа. Шта вас је одржало?

- Можда баш то што сам писао не само о логорима, него и о ранијим страхотама историје причама о царевима са нашег тла, Диоклецијану, Константину Великом, Јулијану, или о немачком цару Барбароси, који је пролазио кроз Немањину Србију и могао да упозна тадашњег младог принца, будућег Светог Саву...

* Шта је пресудно за успех једног писца ван граница своје земље: добар преводилац, издавач, лични контакти?

- Преводилац и издавач свакако, али пре свега литерарни агент. Ја у том погледу немам искуства, јер своје књиге пишем на оба “своја” језика, не бих рекао да их преводим с једног на други, јер текстови на њима нису идентични, роман “Човек од пепела из Бухенвалда”, на пример, на српском има читаво поглавље више.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)