У НАДМЕТАНЈЕ за своје место под окриљем Унеска ушло је још пет наших споменика културе од изузетног значаја, одлука је комитета ове институције, који је заседао у Бразилији. То су Царичин град (Јустинијана прима), град Бач са околином, Рајачке пивнице, манастир Манасија и Смедеревска тврђава.


ЦАРИЧИН ГРАД

ЈЕДАН од највећих и најзначајнијих византијских градова у унутрашњости Балкана, Царичин град лежи на благим падинама које се спуштају од планине Радан ка Лесковачкој котлини. Саградио га је, према многим изворима, византијски цар Јустинијан И (527-565), градитељ чувене Аја Софије, из жеље да остави трајан траг у родном крају. Био је то један од најзначајнијих и највећих византијских градова у унутрашњости Балканског полуострва, широких поплочаних улица, са трговима и фонтанама, палатама и црквама, купатилима и лечилиштима, фрескама и споменицима... И данас представља ванредан споменик античког урбанизма и архитектуре и сматра се идеалним градом шестог века.


Истраживање остатака града, која су вековима будила машту мештана, започето је 1912. године и траје, са већим и мањим прекидима, до данашњих дана.


До пре неку годину локалитет који археолози истражују читав један век био је, ипак, прекривен коровом. Сељаци су ту чували стоку, све док археолошко налазиште нису посетили стручњаци из Европске уније и кренула су нова истраживања.


ГРАД БАЧ СА ОКОЛИНОМ

ИСТОРИЈА Бача, по коме је цела регија добила име, почиње још у бронзано доба. У Будимпешти се чува мач из тог периода, нађен у околини, а први трагови у писаним изворима поново враћају причу на византијског цара Јустинијана И, који га помиње у једном писму из 535. године. До 873. године Бач је био аварско утврђење, а за време владавине Арпадовића, постао је краљевски град и седиште бискупије.


Једна од седам дунавских тврђава, укључених у актуелан међународни пројект „Пут културе - Тврђаве на Дунаву“, тврђава у Бачу најбоље је очувани средњовековни комплекс у Војводини. Подигао ју је угарски краљ Роберт Анжујски у периоду између 1338 - 1342. године. Спада у такозване „водене градове“, јер је са свих страна опасан реком. Комплекс је недовољно истражен, истурене куле су у горњим зонама недоступне и нису безбедне за истраживања. Недалеко од тврђаве налази се фрањевачки самостан изграђен у романичком и раноготичком стилу, коме су темеље поставили темплари, још у 12. веку. За време крсташких ратова у манастиру је била болница, прва у овом делу Европе.


СМЕДЕРЕВСКА ТВРЂАВА

ЈОШ једна тврђава, која је саставни део пројекта „Пут културе - Тврђаве на Дунаву“, Смедеревска тврђава постала је кандидат за улазак на листу светске баштине.


Смедеревска тврђава је јединствена равничарска тврђава у Европи, простире се на површини од десет хектара и има 25 кула. Саграђена је за време деспота Ђурађа Бранковића у 15. веку. За узор приликом градње узет је Цариград и његови бедеми. Према народном предању, тврђаву је зидала проклета Јерина, иначе византијска принцеза Ирина Кантакузин, супруга Ђурађа Бранковића. Легенда тврди да је Смедерево сазидала тако што је терала народ на кулук, чак су и труднице морале да носе тешко камење, а да је из ње зрачила некаква демонска сила па би сваки пут кад устане из траве, трава под њом изгорела.


Данас, током „Смедеревске јесени“ тврђава постаје позорница одржавања многобројних представа и концерата. У плану је свеобухватна обнова, која би омогућила њено адекватно коришћење. Можда ће та обнова открити и да ли има истине у легендама о Јеринином благу закопаном у лагумима испод Смедерева.


РАЈАЧКЕ ПИВНИЦЕ

РАЈАЧКЕ пивнице, или пимнице како их мештани називају (израз потиче од глагола - пијмо, пити), налазе се у близини истоименог села, на брежуљку поред Тимока. Сматрају се посебном атракцијом, зато што је у том јединственом каменом граду одувек „становало“ вино. Место се назива још „Српски Свети Стефан“.


Први записи о пивницама потичу из половине 19. века када се спомињу као „село без оджака“. Прича се да је током деветнасетсог века нека болест захватила винограде у Француској те су морали да увезу веће количине вина док им виногради не оздраве. Тражили су вина искључиво из Неготинске крајине и у том периоду су направљене многе зграде.


Куће су зидане у стилу старе српске архитектуре, са крововима на четири воде и формиране као збијена групација 270 пивница око централног трга са чесмом. У центру је пространи трг, из 1936. поред кога се налази дрво дуда, које сваке године за Светог Трифуна служи за црквене обреде и сечење славског колача. По предању ово дрво је посадио добошар Хајдук Вељка. Рајачке пимнице дају огромне могућности, чак и као „град музеј“.


МАНАСТИР МАНАСИЈА

МАНАСТИР Манасија, посвећен Светој тројици, налази се у непосредној близини Деспотовца, у живописној клисури реке Ресаве. Темељи за ово здање постављени су 1407. године, а манастир је завршен 1418, као задужбина српског деспота Стефана Лазаревића. У њему је била чувена Ресавска школа која се бавила књижевним и преписивачким радом. У бурној историји, много пута је пустошен и разаран, па обнављан. Због својих историјских и архитектонских вредности и његовог изузетног живописа у категорији је споменика од изузетног значаја.


Посебну вредност чини живопис, који по лепоти спада међу најзначајнија остварења у старом српском сликарству. Фреске, остареле и оштећене, и данас узбуђују раскошном лепотом. На западном зиду главног дела цркве је ктиторска композиција, на којој је сачуван портрет деспота Стефана. На јужном и северном зиду очувани су величанствени ликови светих ратника. У горњим зонама певница насликане су сцене из Христовог живота и илустроване приче из јеванђеља. Сматра се да су главни мајстори дошли из Солуна, центра средњовековног сликарства на Балкану.