ОД када је Унеско пре седам година проценио да може да се заштити културно наслеђе, које потиче из народа, било да је у питању обичај, језик, музика или стари занат, многи народи утркују се да на листу светске баштине ставе специфичности свог поднебља. Код нас су тек недавно створени услови да се на ову листу конкурише са највреднијим што је преношено из генерације у генерацију. Све оно што данас називамо нематеријалним наслеђем, још од почетка 20. века се истражује и документује у српским музејима, али и у институтима за етномузикологију и српски језик и многим другим научним и културним институцијама.

ЛАПОТ И МАГИЈА ТАЈНЕ надалеко познате влашке магије, која је карактеристична за источну Србију, вековима се преноси „са колена на колено“ и као таква могла би да се сврста у нематеријалну баштину. Антрополог мр Марко Стојановић, међутим, сматра:
- Питање је морала да ли треба са тим отићи пред УНЕСКО. Ето, Шпанци су хтели да заштите кориду, али се од тога одустало због људских жртава. Није морално ни да Црногорци заштите лапот.


- Свима је јасно да услед глобализације на планетарном нивоу елементи светског културног наслеђа нестају - каже мр Милош Матић, виши кустос Етнографског музеја. - Нестају читави језици, сведоци смо како одлазе јужноамеричка племена и њихове културе. Управо због тога је у Унеску покренута прича о регистровању живог културног наслеђа кроз разне пројекте заштите.


Према његовим речима, многе водеће земље у свету нису обратиле пажњу на Унескову Конвенцију о нематеријалном културном наслеђу. Италија има регистрована нематеријална културна добра, али Немачка не.


- Глобализација највише угрожава тзв. земље трећег света и оне се сада највише утркују ко ће у већој мери да заштити своје наслеђе. У таквој атмосфери појављују се предлози који не заслужују да уђу на листу светског нематеријалног наслеђа.


Наш најозбиљнији кандидат је древни обичај прослављања крсне славе. Слава живи у народу и као црквена, сеоска, занатлијска, па чак имамо и страначке.


- Литература је обимна, како црквена, тако етнолошка и антрополошка. Готово да нема стручњака друштвених наука који нису написали макар један есеј о њој - каже др Весна Марјановић, начелник Одељења за проучавање народне културе.


Канонизована обележја крсних слава су икона светитеља, колач, вино, свећа и тамјан. Негде се спрема и жито, али је то новији обичај и није свуда прихваћен.

- Још нисмо сигурни са којим обликом ћемо да изађемо пред Унеско, да ли ћемо да представимо подручје у коме су најбоље сачувани древни обичаји или ћемо сажети неколико модела који најбоље представљају идентитет српског народа - објашњава Марјановићева. - Тамо где је било јаче свештенство, где је било мање мимикрије у односу на цркву, обичаји су више канонизовани, а где је мањи уплив цркве, присутније је народно схватање породичне славе. Нас, истраживаче интересује у ком облику слава долази у наше време.


Неки научници сматрају да је слава претхришћански остатак и да обичај славе највероватније представља замену породичног, односно родовског заштитника хришћанским светитељем заштитником. Други, пак, то повезују са култом Лара, римских кућних богова, трећи да се дан масовног крштења узимао као дан свеца заштитника. Поуздано се зна да је Свети Сава у праксу увео овај обред на литургијској основи, а данашњу форму је коначно уобличио митрополит Михаило 1862. године.


- У давној прошлости гозба и храна су се сматрали жртвом приношења, касније је црква тражила да се храна благосиља и да је она у част светитеља. Тако је постала благослов, а не жртва. Из праксе знамо да су одређене породице мењале славу, да се у неким крајевима слава везује не само за породицу, већ за имање, па кад се прода кућа предаје се и слава. Црква прихвата да се слава преноси са оца на сина.