ЛЕПЕЗА нашег нематеријалног културног наслеђа је веома широка, јер готово сваки крај има неки свој локални култ. Најкарактеристичнија тековина је крсна или породична слава и зато ће бити наш први кандидат за Унескову листу „неопипљивог“ наслеђа. Етнолози су већ почели да прикупљају грађу, а паралелно са тим озбиљно промишљају шта је још оригинално са наших простора, а достојно УНЕСКОА.

ЗАБОРАВЛЈЕНИ ЗАНАТИ ЈЕДАН од наших потенцијалних кандидата за листу нематеријалног наслеђа човечанства је и земљано посуђе из Злакусе.
- Занати су добар пример за представљање нематеријалног наслеђа, али држава мора активно да се укључи у њихову заштиту - каже Милош Матић. - Нико не треба да говори мајстору са Бајлонијеве пијаце како да прави разне врсте четки, али му откупом треба помоћи да настави да се бави тим занатом. Раритет из те радње је четка од даброве длаке, а пошто се она данас тешко проналази држава треба да помогне том човеку да је пронађе. Такође, треба на разне начине помоћи казанджијама да наставе да раде како су научили.


Народна предања, усмена народна књижевност, као што су епови и лирска поезија, култ свете Петке, па покладе, веровање у виле и вампире, посуде из Злакусе, предмет су интерсовања научника.


- Много тога може да уђе на листу нематеријалне баштине - каже антрополог мр Милош Матић, виши кустос Етнографског музеја. - Велики проблем је што мале државе покушавају да имитирају велике и суочени смо са проблемом помодарства и политикантства. Може да се догоди да добијемо некога ко ће две даске старије од двадесет година прогласити нематеријалним културним добром. Намерно кажем нематеријално, јер су даске материјалне.


Нјегов колега, мр Марко Стојановић, такође, виши кустос предлаже да вампири буду наш кандидат за УНЕСКО.


- Вампир је српска реч, која је ушла у све светске језике и у глобалну популарну културу. Код нас одвајкада постоје народна веровања у вампире, а јунак Глишићеве приповетке Сава Савановић само је именовано веровање које постоји у читавом српском народу. Сава је смештен у западну Србију, мада су најбоља веровања о неумрлим, вампирима у ствари у источној Србији. Стављање на Унескову листу је нека врста стављања ауторских права на вампира, који је свеприсутан у светској литератури и на филму. Нисмо искористили ни Кремну, ни Тарабиће на прави начин.


Наши кандидати за УНЕСКО, по мишљењу др Весне Марјановић, начелника Одељења за проучавање народне културе могла би да буду и предања о закопаном благу и људској жртви приликом подизања неких здања.


- Прича о закопаном благу су се просто уврежила као један стереотип, нарочито у овим крајевима која су припадала римској култури. Та легенда се преноси и дошла је до 21. века. У нашој епици присутно је предање о људској жртви приликом подизања значајних здања, а у неким крајевима и даље постоји страх од уграђивања човекове сенке кад се зида кућа.


За Весну Марјановић је фасцинантно да се до 21. века очувало Коло баба, које се изводи током вечерње службе на Белу недељу. Жене из села које се сматрају старим три пута одређеним кораком обигравају око цркве. Коло води девојчица, а до ње је једна баба, коју за руку држи свештеник, па онда иду све бабе из села. Постоје још неке интересантне игре карактеристичне за Банат, као што су „Паун пасе“, која је до нас дошла као дечја, па онда покладне игре, асталске песме. Заједно са Црногорцима могли бисмо да номинујемо и гусларе.


- Требало би видети колико је у народу сачувана обредна пракса у глумовању и колико одређена средина данас то препознаје. На пример, улога чауша је некада била магијска, а данас више забавна. Ипак, на Златибору се доскоро писало о чаушу као занимању, као нека врста глумца и редитеља обичаја. Тамо је живео човек који је 40 година био чауш на свадбама. Низ обреда везаних за кума су сачувани код Срба и кад се мало зачепрка по унутрашњости види се да је кум важна институција, као и старојко, односно стари сват. Негде до осамдесетих година старојко је био важан гост на свадбама у градовима, а сада је присутан на селу и у приградским насељима.


Код бачких Мађара забаве ради и данас се прави „Луца столица“. Столица се прави уочи празника Свете Луције од 13 врста дрвета. До поноћи мора бити готова. Предање каже да се на основу тога шта се догоди кад се неко попне на ту столицу, види да ли је вештица или није.