НА подугачком “списку” незаслужено заборављених Срба, да списак заиста постоји, неизоставно би било име Симеона Милутиновића Сарајлије (1791- 1847), умног и образованог човека свога времена, историчара, књижевника, преводиоца... Да Сарајлија потпуно не буде препуштен тами заборава, побринуло се Друштво за науку и стваралаштво “Логос” из Бачке Паланке, малог места крај Новог Сада, објавивши његова сабрана дела у шест томова.

Мада су од смрти Симе Милутиновића, савременика српских устанака и сведока рађања младе српске државе, Нјегошевог учитеља и песника кога је уважавао и велики Гете, протекле 163 године, ово је први пут да су објављена његова сабрана дела. А, оставио је потомству значајно писано сведочанство о историји Србије (1813-1815), историју Црне Горе, спев о Милошу Обилићу, књиге тројебратство и тројесестарство и чувено певаније “Србијанка”.

Ово је велики подухват и за знатно веће издавачке куће него што је бачкопаланачки “Логос”, на челу са главним и одговорним уредником Небојшом Кузмановићем.

- Сабрана дела Симе Милутиновића нису објавиле ни Кнежевина ни Краљевина Србија, ни држава СХС, ни Краљевина Југославија, ни СФРЈ, ни СР Југославија, па ни држава Србија. Нама је допала та част и ми смо поносни што будућим генерацијама остављамо дело овог великог сународника - каже Кузмановић.

Мишљу о “одуживању дуга Сарајлији” носила се претходних деценија и Српска академија наука и уметности, али та идеја никада није реализована. Тек, за објављивање Сарајлијиног сабраног дела, уз Кузмановића, заслужни су и непосредни сарадници - Перо Зубац, уредник издања, Жарко Димић, историчар и приређивач, проф. др Јово Радош, Милован Витезовић, наш најбољи упућеник у дело Сарајлијино и Миљенка Витезовић, која је његов старословенски прилагодила савременом српском језику.

Милутиновићев животни пут трајао је 56 година, а био је динамичан и мукотрпан. Често је, због мимоилажења са актуелним српским владарима, био принуђен да напушта Србију, али јој се увек враћао. Рођен је у трговачкој породици у Сарајеву. Отац Симеон, пореклом из ужичког краја, бежећи од куге преселио се у Сарајево, где се оженио чувеном лепотицом Анђелијом Срдановић.

Касније се породица пресељавала у више наврата па је Сима школовање започео у Земуну, а потом је образујући се прошао многе крајеве од Сремских Карловаца и Видина до Лајпцига, преко Бесарабије до Црне Горе.

У Сремске Карловце тринаестогодишњи Милутиновић доспео је 1804. године, уписавши се у Прву српску гимназију која је, иако основана 1791. већ била на добром гласу. Из времена ђаковања у Карловцима које се поклопило са Првим српским устанком и успесима Карађорђа, није сачувана једна од првих Симиних песама “Спомен карловачких година”. Али, није дуго трајало ни Симино школовање у најстаријој српској гимназији. У другом семестру треће године, 1807, избачен је из школе јер се заједно са Димитријем Давидовићем и још неким ђацима замерио врховном гимназијском патрону, митрополиту Стефану Стратимировићу “читањем забрањених књига и писањем слободних стихова.”

Пут је Милутиновића даље водио у Пешту, па у Београд, где упознаје Доситеја, а потом и Вука Стефановића Караджића. Захваљујући Вуковој подршци, 1811. године о Видовдану, објавио је своје прве стихове “Распјев славом отечества усхићена Српчића”.

Доцније је Сарајлија писао већином политичке и пригодне уставобранитељске песме, династичке оде и стиховане брошуре прилагођене потребама тога времена, које, истина, нису имале значајнију књижевну вредност. Све до трагедије “Обилић”, у којој је драматизовао косовску трагедију. Према суду књижевних историчара, Сарајлија је за сложену драмску композицију имао мање смисла него за еп, али сматрају да је ипак био најплоднији и најразноврснији српски писац своје генерације и, уз Вука, најбољи познавалац наше народне поезије.

Најбоље и најобимније Сарајлијино дело је епски спев “Сербијанка”, из 1826. године, у којем је, по узору на Илијаду, опевао Први и Други српски устанак. Ова четвороделна књига била је пропраћена и похвалама и покудама. Похвале није штедео Јохан Волфганг Гете, кога је Сима Милутиновић по изласку свог дела посетио у Вајмару.

- Прегледавши ово дело, нашли смо да је цела ствар врло значајна. Желели бисмо да се овај спев преведе... - забележио је Гете. С друге стране, Вук, кога је Сарајлија веома поштовао, мада често нису били истомишљеници, приговорио је да је “објављеније добро, само што је високо или, ако смијем рећи тавно и ишарано руским ријечима”.

Сарајлија, свестан вредности свог језичког и песничког концепта, одговорио је Вуку надмоћним тоном:

За мој правопис не старај се ништа. Ја нијесам, а ни ти, онај што угађа свакоме у свијету”.

Не угађајући претерано никоме, Сарајлија је бурно проживео свој живот и окончао га у Београду, осиромашен и заборављен од оних које је величао у својим делима. Један од најзначајнијих српских књижевника издахнуо је на рукама своје верне супруге Марије Пунктаторке. Нјој је на умору Сима поручио да помаже сиротињи, а последње речи биле су му: “Кад бих се поново родио,желео бих да будем ово што сам био”.

Сарајлија је сахрањен 1. јануара 1848. код Маркове цркве у Београду. Нјегово тело спуштено је у гроб Јоакима Вујића јер породица није имала могућности да га достојније сахрани.


ВУК

СВОЈОМ најдражом репликом у ТВ серији о Вуку Караджићу, Милован Витезовић сматра реченицу: “Још свог Бога Срб имаде мрву”, коју Сима Милутиновић Сарајлија изговара док, по одобрењу турског аге код Стамбол капије (данашњи Трг Републике), поји водом Србе набијене на колац.

- Та Симина реченица може се применити и на сва наша тешка потоња времена - каже Витезовић.


НЈЕГОШ

НА Цетињу се Сарајлија обрео 1827. године, после размирица са књазом Милошем, а дошао је преко Трста, Задра, Херцег Новог и Котора. У Црној Гори прихватио га је и за свог личног секретара именовао остарели владика Петар Први. Измирио је, при том, све Милутиновићеве дугове у Лајпцигу. Убрзо је Сарајлија почео да подучава и младог Нјегоша и да сакупља народне црногорске песме.


МЕДАКОВИЋ

КАДА је академик Дејан Медаковић својевремено чуо да ће сабрана дела Симе Милутиновића Сарајлије бити објављена, рекао је Небојши Кузмановићу, уреднику издавачке куће “Логос” у Бачкој Паланци и ово:

- Објављивањем сабраних дела, ви ћете Сими подићи споменик значајниј