НЕКАДА су ме звали шпијуном, који је постао писац. Ја то уопште нисам био. Ја сам писац, који је као веома млад човек провео неколико изузетно корисних година у британској обавештајној служби.
Овако себе представља Джон Ле Каре, један од најтиражнијих писаца данашњице, велики мајстор шпијунског трилера, чије су књиге преведене на 36 језика, продате у милионским тиражима. Многе од њих су и филмоване, као што су: „Шпијун који се склонио у заветрини“, „Позив за мртваца“, „Рат у огледалу“, „Мала бубњарка“, „Руска кућа“, „Убиство на високом нивоу“, „Панамски кројач“, „Стални баштован“.


*Први роман „Позив за мртваца“ објавили сте док сте били у Обавештајној служби. Да ли је вас је тај посао подстакао да се прихватите пера или је нешто друго било инспирација?
- Налазио сам инспирацију у послу који сам радио, било је сасвим природно да буде тако, јер да сам пловио морима писао бих о мору, да сам радио у лодонском Ситију писао бих о банкама. Ово су били елементи које ми је живот предочио и ја сам то прихватио, зато што сам се осећао и као писац који ради тај посао и као шпијун који пише романе.

*Како је настао ваш славни јунак Джордж Смајли? Кажу да сте овај књижевни лик начинили према аутентичној личности.
- Постојала су два директна утицаја. Први је мој ментор и старатељ из детињства, који је, игром случаја у једном тренутку постао и декан мог коледжа у Оксфорду. Био је свештеник, али не претерано религиозан. Био је човек велике моћи запажања, интелигентан, и веома дискретан. Нјегово име је доктор Вивијен Грин. Написао је велики број историјских књига. Нјегова могућност да разуме људску природу веома ме је импресионирала. Други узор био је мој колега који је радио у „тајном свету“, а био је, такође и писац. Звао се Джон Бингам, а потицао је из породице ирских лордова Кленмориса. Од свакога сам узео понешто да бих направио Смајлија. Истина је међутим, ниједан лик, бар у мом искуству, не заживи на страницама књиге док га не „напуните“ делом себе. Понеки део украдете са стране, али да би сви ти делови чинили целину морате им дати неку личну идентификацију. Као писац морате да будете у стању да уђете у кожу човека о коме пишете, а тог тренутка ви већ у њега уносите део себе.

*У вашим романима нема великих акција, модерне технике, ни насиља, већ је све сведено на изузетно луцидно „надигравање“ шпијуна из разних табора. Како смишљате тако интригантне заплете?
- Још у детињству сам спознао обману. Мој отац је био преварант и неколико пута је био у затвору. Одрастао сам у веома хипокритичној и полукриминалној атмосфери, тако да сам схватио колико дволичности постоји у међуљудским односима. Од раних година научио сам да је живот веома опасно и компликовано место. То је нешто што ми је било усађено и тога сам био свестан, као што сам и сада када се на то осврћем. Интрига је за мене била природна и то ме је на неки начин препоручило у једном моменту „тајном свету“.

*Кажу да све пишете руком, да не волите град и гужву, да мрзите телефон. Осамљеност вам, очигледно, прија?
- Све те ствари су тачне. Како сам загазио у године једнако живим и у Лондону и на селу. Једноставно зато што волим да живим на ногама, а када сте на селу, ако зажелите сок од парадајза морате да ходате пола сата да би га купили, док овде у Лондону не морам толико много да ходам. Сада лакше у граду живим на ногама, тако да са годинама све више прихватам градски живот. Али пишем руком, комплетно. Потпуно ми је нова и готово непозната електронска комуникација и минимално користим имејл и Интернет. Прекасно су ми дошле ове ствари. Пишући књигу „Стални баштован“ схватио сам да не поседујем вештину руковања електронским справама и ако прочитате књигу или погледате филм, видећете са којим осећањем олакшања мој главни јунак баца компјутер у Медитеран.

*Међу првима сте се огласили поводом рата у Ираку жестоким текстом под насловом „Сједињене Државе су полуделе“. Написали сте да је то „један од највећих трикова у историји односа у јавности“. Шта данас мислите о овоме?
- Још мислим да је то био подао и неправедан рат. Они који су извршили инвазију на Ирак нису били испровоцирани, а јавност која је дозволила ту инвазију била је слагана и одведена на погрешан пут. Обавештајни подаци који су били оправдање за инвазију били су конструисани. Још верујем да би у неком бољем свету Буш и Блер били осуђени као ратни злочинци.

*Ових дана сте изјавили да сте својевремено радећи за МИ-6 имали идеју да пребегнете у СССР. Да ли је узбудљивије радити за обавештајну службу или писати шпијунске романе?
- Прво вам морам рећи да је инсинуација да сам озбиљно желео да пребегнем једноставно нетачна. То је објављено у једном драматично сензационалном неновинарском тексту, који је фабриковао „Сандеј тајмс“, који сам демантовао, и шта о томе мислим можете прочитати на мом сајту. Али, сасвим је тачно да ако припадате том тајном свету и имате могућност да у њега завирите, он постаје много фасцинантнији од свега што постоји у обичном свету иза вас. Интелектуално и чак емотивно, фасцинација вас тера да у то улазите што је могуће дубље. Али то је све само на интелектуалном нивоу и нема никакве везе са стварним људским изазовима. Била је то само фасцинација. Али, ипак, много је интересантније писати о тајним службама него радити за њих. Задовољство писања о тајним службама је могућност да извучете нит из целе те комплексности и недокучивости операција и из свега тога извучете једну разумљиву, целовиту причу.

*Ваш најновији роман „Најтраженији човек“ појавиће се у Србији на пролеће. Откријте нам бар нешто од садржаја...
- Прича је првобитно била инспирисана љутњом на неправду кршења људских права која се појавила у освит такозваног рата против тероризма. У центру приче је младић који је полурус, получечен, који долази илегално у Хамбург да би ту затражио азил. Он постаје мета компликоване и амбициозне операције тајних служби. Он је невин и проналази себи адвоката који се бави људским правима, а у целу причу је уплетен и један британски банкар. Ови ликови представљају централи троугао приче. У причу улази и ловац, немачки обавештајни официр који у шпијунској операцији разоткрива односе између ова три главна лика.

*Шта сада пишете?
- Тренутно се одмарам, ово је ваљда први пут у мом животу да неколико месеци готово ништа нисам писао.

*Можемо ли очекивати од вас још неку књигу?
- Надам се, па тек ми је 77!

КО СЕ КРИЈЕ ИЗА ИМЕНА ДЕЈВИД КОРНВЕЛ?
ДЕЈВИД Джон Мур Корнвел (1931), како му је право име, студирао је немачку књижевност на Универзитету у Берну, а на Линколн коледжу у Оксфорду, са најбољим оценама дипломирао на Катедри за модерне језике. Две године био је предавач, а затим радио за британско Министарство иностраних послова (1959-1964), најпре као други секретар у британској амбасади у Бону, а затим као политички конзул у Хамбургу. Регрутовао га је МИ-6, али је његова каријера тајног агента пропала када је Ким Филби, чувени британски двоструки шпијун КГБ открио десетине британских агената, међу којима је био и Дејвид Корнвел. После тога се пензионисао, и живео је повучено у Корнвелу, у кући изнад мора. Из два брака има четири сина и дванаесторо унучади.

СЛОБОДАН ЧОВЕК
*ОДБИЛИ сте велики број награда укључујући и титулу витеза. Зашто?

- То је европска традиција, којој и ви и ја припадамо, а по мојој верујем да уметници треба да остану „ван градских зидина“. А да би задржали своју слободу и индивидуалност, не треба себи да дозволе да буду у превише чврстом загрљају влада и било којих других група. Волим о себи да мислим као о слободној особи. Када бих се окитио признањима своје земље за мене то не би био атрактиван портрет писца, посматрача, коментатора своје средине. Верујем да је најбоље задржати независност и одвојити се од естаблишмента.