Жудња за новчаником

субота, 02. 02. 2008. у 19:58

Жудња за новчаником
Писмо Мирослава Јосића Вишњића бившем пријатељу и брату по перу Видосаву Стевановићу: Када си то, Бивши Муцо, изашао из своје коже, како си се преобратио и колико пута. Како је периферијски змај прогутао шумадијског славуја? Засто си, окренуо лице свом на

МОЈ бивши књижевни друже, “Бивши”, то пишем без спрдње и са великим упитником и ускличником, српски пишче, познатији си као Муца или Видојко, а скренуо си са пута да набереш јабука (тако би рекао Павле Ковачевић).
Знамо се од јесени 1966. године, читао сам те од малих ногу, али сам тек ових дана (у благој седмој зими трећег миленијума) видео или схватио да не познајем тог човека и писца."
Овако почиње писмо Мирослава Јосића Вишњића, упућено Видосаву Стевановићу, а објављено у књизи "Писма српским писцима" у издању Матице српске.
У писму из којег објављујемо најзанимљивије делове Мирослав Јосић Вишњић наводи:
"Мој поглед на јучерашњег и данашњег Видосава Стевановића сам си подерао на два дела: 1. кад си био овде и само Србин (српски писац) и 2. кад си “богатији и слободнији”, постао у иностранству носилац “неколико идентитета”- Шумадинац, Југословен, Француз, Босанац, Европејац, грађанин света. Исто тако, балкански, само нешто мутније, тужније и запетљаније, подељен си (на две неједнаке половине) као "носилац ордена идентитета" на: 1. слављеног и 2. прогоњеног писца (и човека). Оно под један прати те и пре прве прозне књиге, до одласка из земље у расулу, оно под два је производ саморекламе (а можда и болест или интерес)...
...Мрачни Муца савладао је светлог Видојка, тј. периферијски змај је прогутао шумадијског славуја. Питање које ми се само намеће гласи: како је то Стевановић био прогањан у периоду од Рефуза мртвака до "пада Вуковара"!?
У том времену (две деценије и кусур), "седећи на клозетској шољи, као папа на престолу", био си уредник у две водеће националне издавачке куће: "Просвети" и Српској књижевној задрузи, директор и главни уредник моћног БИГЗ-а, па онда и генерални директор "Просвете" (после измене правилника), објавио си прва Сабрана дела у пет књига (мада у њима пише да су "изабрана"), добио си важне награде: листа “Младост”, “Исидора Секулић”, “Милан Ракић”, Андрићеву и НИН-ову. Пресељавао си се од првог (Нови Београд) у други (Свет. Марковића), па из трећег (Мике Аласа) у четврти стан (Лоле Рибара). И зарадио си толико (на српском кувару и српским војводама, да издања и тираже твојих књига не помињем) да си могао отићи у демократски свет као да имаш рачун у швајцарској или лихтенштајнској банци...
...Када си то, Бивши Муцо, изашао из своје коже, како си се преобратио (и колико пута), зашто си окренуо лице своме народу, због чега си се нарогушио и кренуо низ воду? Када је пукао тај "меснатокошчати калем, који пробавља храну и речи"?
Био си рецензент мога романа “Приступ у светлост” (други је била Светлана Велмар Јанковић) који је требало да се 1976. године појави у "Просвети", али твоју рецензију никад нисам ни видео ни прочитао. А кад је почело "очитавање" мога прозописа (који је пре тога објављен у наставцима у часопису Књижевност, па је редакција смењена и рукопис "забрањен"), нестао си из фирме. "Испарио", рече ми секретарица...
...У време кад је СКЗ објавила у истим корицама “Лепу Јелену” и “Чешку школу”, поред главног уредника био си први који је поново "обликовао" оне делове мога романа које су "Джандрић" и његови ратни другови избацили у "Просветином" издању. И мада у предговору те књиге Владислава Рибникар пише о три моја рана дела, ти си у активној сарадњи са главним и техничким уредником, уз асистенцију председника, тражио да избацим “Роман о смрти Галерије”. (Био си члан и уређивачког одбора едиције "Видици" у којој је објављена моја прва књига приповедака, али и тада је избачена “Галерија”.)....
...Следеће године (1988. прим. В.Н.), када више нисам могао да храним децу и преживим од коректуре и лектуре (па сам први пут у животу почео да тражим посао, стално радно место), са тобом сам имао два сусрета.
Први: у твом кабинету.
Други: у једној кафани.
Записао сам 23. фебруара 1988, прибран:
Дан за памћење.
У соби ген. директора само нас тројица прозних писаца: Видосав Стевановић, Милисав Савић ет мои. - Како ТБЦ, први зглоб? - дочекује ме Муца Мртвак. Савић лицитира за мене радно место у Малој енциклопедији, јер једна "баба" одлази у пензију, а и није потребан факултет и његова диплома. Видосав преузима да о томе изда декрет и упозна Милутина Станисавца (као задуженог за Енциклопедију) и да нас обојицу изведе на вечеру. Конкурс треба да буде за април-мај, а прву плату да примим већ можда и за јун (двадесетогодишњица) ове године.
Ти који све знаш - помози ми да решим свој проблем, тзв. егзистенцију!
"Само ми знамо за то. Ником ни реч" - саветује ми заверенички генерални и испраћа ме.
А пола године касније, 2. септембра, још тужнији, записао сам, трезан и збуњен:
Ево шта је било јуче: по граду.
За сада ништа од конкурса, па чак ни од месечних уговора (клај-клај)...
Подне. На ручку са Видосавом Стевановићем Муцом (после телефонирања у нови стан уз Атеље 212) - са женом Маром и најмлађим сином Стеваном, у једној приватној кафани на Карабурми, са још неколико пајтоса Рефузових.
Видосав ме само мерка и слеже раменима, и жмирка (и хоће-неће на шалу и зајебанцију), и чуди се како је то све Милисав Савић неспретно мене запошљавао. ("А како ти гледаш на ова збивања по Србији" - уз розе вино од седам деци). А јели смо роловану, димљену вешалицу и рамстек. ("Једи", каже генерални, "ко зна кад ћеш се опет овако огребати, знам ја шта је празан стомак.")...
...Од свих наших куцања, читања, сусрета, обеда, седења, погледа, судара, ходања (ко би их све побројао), поменућу тек два збитија која памтим као да су од јуче.
Прво. Кад смо били млади и на улици, позвао нас један високи државни чиновник (у то време потпредседник српске владе, нисам био сасвим сигуран па сам проверио у некрологу) у ресторан хотела Мажестик. И кажеш ти мени да ћутим док ме не очепиш, док ти не испипаш шта хоће тај главоња. Обећам да ћу тиховати. После друге чашице и кад смо посркали кафу из шољица, обрати се и мени Бакоња (то му је било партијско име). Рекао сам да чујем и разумем како држава хоће да нас, два млада српска писца, удоми у издавачку кућу, али да мене то не занима. И додао да бих могао, можда, да се ангажујем на уговор (а не у стални радни однос) по којем бих за пет година, угледајући се на француску библиотеку "Плејаде", објавио двадесет књига (по четири годишње), као критичко издање, српских писаца 19. века. А кад је диван био завршен и кад смо остали сами, на улици, нарогушио сам се и скресао: "Зар ти идеш да Джалету будеш приправник?" Погледао си ме муцаво и ушрех, потапшао и прошкргутао: "Данас приправник, а сутра директор!"
Друго. Кад сам у новинама прочитао твоју изјаву да ти је доста уредниковања (тек што си отишао из Задруге) и да хоћеш да се посветиш писању, насмешио сам се. Ставио прст на чело. А онда сте, није прошло много дана, ти и Мара позвали Мирјану и мене на вечеру. Кажеш ми да имаш озбиљан диван са мном. Поверио си ми да ти другови са политичког врха нуде да преузмеш БИГЗ и од њега направиш прву и једину српску кућу за књиге. Друге издаваче треба угушити. И питаш ме шта ја мислим?! Рекао сам ти да мислим како је то сулудо (или сумануто) и да треба да баталиш уредниковање (газдовање) и умочиш перо. Мирјана и Мара су ти исто казале. Ти си мудро шетао по стану и показивао ми како ради твоја нова "машина" за писање. "Послушаћу вас, шутнућу их у гузицу", рекао си ми на прагу. А онда сам, није прошло много дана, прочитао у новинама да је В. С. постављен за директора и главног уредника...
Обе приче показале су ми и тада, а сведоче и сада, да има људи којима је "воља за моћ" (и жудња за пуним новчаником) у крви, у костима, у генима. У пословима овоземаљским. А мислио сам дуго да то важи само за политичаре, официре и криминалце...

НЕЋУ ДА ОДГОВОРИМ!
ВИДОСАВ Стевановић који последње две деценије, како сам каже, живи и у добровољном изгнанству (тренутно у породичној кући у једном шумадијском селу), и не учествује у књижевном животу у Србији, поводом писма Мирослава Јосића Вишњића, кратко је рекао за "Новости":
- Књигу нисам читао, немам намеру да је читам, нити да на писмо одговарам! Сада читам само добре књиге

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)

Mihailo Dejanovic

02.02.2008. 23:49

Da izvinete... Ko su ova dva lika iz ovog dopisa? Ja bas volim da citam, al nesto su mi ova imena apsolutno nepoznata???