“Предео сликан чајем” Милорада Павића је диптих и двокњижје које чине “Мали ноћни роман” и “Роман за љубитеље укрштених речи”. У роману “Предео сликан чајем” појављују се у једној приповедној целини лице и наличје истог јунака. “Мали ноћни роман” садржи причу о изворном лику Атанасија Свилара, док је “Роман за љубитеље укрштених речи” изврнута рукавица исте приче. Она показује како је Свиларев људски лик преображен у имитацију доскорашње личности. Човек је постао ствар, лице је претворено у наличје, а књига-питање из првог дела диптиха, у другом је постала књига-одговор.
Овај идентитет, истину о себи и свој изворни знак архитекта Свилар тражи на Светој гори. Но, такав свој лик не налази међу општежитељима у великој манастирској породици. То је знак да Свилар није нашао пут до себе. Тако је дошао до истине и одговора на питање зашто је “његов живот прошао у јаловим напорима да гради нешто што му није било дато да сагради”. Разлог је био једноставан: сваки се човек могао сврстати међу општежитеље или самце. Пошто “два ветра не могу бити у исто време на истом месту, ни Свилар није могао бити у исто време и самац и градитељ”.
У таквом самопознању, Свилар схвата зашто је целог живота “покушавао да изађе из улоге која му је била намењена једним древним ритмом ствари”. Изаћи из те улоге могло се помоћу заборављених језика или, по узору на светогорске монахе, преласком у нови језик, у ново име. Ова манастирска поука постала је образац Свиларовог преображаја. Силаском у време нађена је дијагноза пустошног Атанасијевог живота. Нађена је и поука да се променом имена и језика може постати неко други. Кад то схвати, Павићев јунак излаз из једног свог круга и отискује се у своју нову другост.
Негдањи Свилар преоденуо се у неко друго име и постао Атанасије Фјодорович Разин. “Онај”, стари Свилар, који целог живота пројектује грађевине без сенки, недавно је “био примљен с групом пословних људи из САД у аудијенцију код Председника”. Трагајући за коренима преименоване Свиларове личности приповедач исписује фантазмагорију о Атанасијевом оцу, младом Разину, који ће дојездити на ове наше просторе из сурове фантастике Стаљиновог времена. Гротескна руска прича у роману је уоквирена истином нове идеолошке вере.
Последње поглавље укрштеног романа поново је у знаку преображаја главног јунака. Сада тај пословни човек, инфициран злом западне цивилизације, осећа сву “узалудност победе”. Зато и жели дати нови смер своме животу. Поново се враћа у своје некадашње име постајући арх. Атанасије Свилар. Прича романа тиме се враћа извору са којег је и потекла.
Повратак доноси нову промену и прелом приче. У Атанасију је опет пробуђено занимање за свеске исликане чајем, на којима су се могле видети резиденције Ј. Б. Тита. Свилареве некадашње грађевине без сенки замениле су сада место са стварним здањима која је Свилар подизао у намери да она буду копије Титових вила. Склоност ка копирању, ка имитацији, постаје тако слепи пут Атанасија Свилара. Дух механичке репродукције носи у себи отклон од оне стваралачке идеје којом је био опчињен бивши архитекта.
Тај исти дух постаје знак субверзивног дејства у процесу постварења оног у чијем корену лежи ћутање. Атанасије Свилар поново је био у “свом немачком језику”. Немачки као трансформациони језик постаје преводна лука кроз коју на крају “Малог ноћног романа” пролази самац преображен у општежитеља. Он у завршници “Романа за љубитеље укрштених речи” васпоставља дух копије као негативно стваралачко начело. Тако Павићев јунак пориче искупитељску моћ богатства, покушавајући да Разина преодене у Свилара.
У оба случаја исход је подударан. Ако је на крају “Малог ноћног романа” Атанасије Свилар излечен од цветне грознице и болести ћутања, то јест од самога себе, онда је у финалу “Предела сликаног чајем” поступак обрнут. Успешни општежитељ хтео би поново да осећа туђ језик у устима и да проводи дане у потпуној самоћи, плиткој, али непробојној. Парадоксални смисао тог избавитељског пројекта је у Павићевој реченици. “Али, онај ко се од себе излечи пропашће.” Ако пропада онај ко се од себе излечи, онда ни Свилару/Разину нема спаса. Две противуречне судбине не могу да се удену у један лик, па је тај раскол коначни знак одсутног, неоствреног идентитета.
“Предео сликан чајем” је роман необичног приповедног склопа. На то указује облик укрштенице, то јест водоравно и усправно грађење приче, односно спајање сижејно-тематских вертикала засвођених конструкцијом ипак једне приповедне целине. Павићев поступак одликује гротескно офантастичење стварности, прожимање чињеница овога и онога света, историје и мита, те креативна игра писца и читаоца у којој читалац сам склапа своју причу.