Јулијана Радивојевић: Заборављена књижевница, Доситејева наследница

Татјана Лош

20. 11. 2015. у 13:00

Јулијана Радивојевић: Заборављена књижевница, Доситејева наследница
У Пешти је 1829. године, под утицајем Обрадовића, издала алманах "Талија" и посветила га "милом роду србском". Њена дела су, изнад свега, значајна, јер их је писала на чистом народном језику

Да није сачувано писмо адресирано на словачког књижевника и поборника панславизма Јана Колара, Јулијана Радивојевић би можда сасвим пала у заборав. Овако је о српској песникињи из прве половине 19. века, првој после прве - Еустахије Арсић, остао бар тај скромни запис и подсећање на још једно женско перо из времена када је оно било изузетак, а не правило.

Јулијана је рођена 6. јануара 1798. године у Вршцу, као ћерка Јована и Саре. Отац јој је био угледни представник српског грађанства у Банату, саветник магистрата и управник српских школа. Нажалост, ни он ни његова супруга нису дуго живели, па је бригу о једанаестогодишњој Јулијани преузео њен ујак Александар Нако, пореклом Цинцар. То је значило пресељење у Беч и школовање током којег је девојчица готово заборавила матерњи језик. Када се 12 година касније враћала из Беча преко Пеште, упознала је Максу Радивојевића, кројачког мајстора, који јој je 1821. постаo супруг. Стеван Радовановић у делу "О знаменитим Српкињама 19. века" наводи писмо, које је она писала Јану Колару, о новом животу на пештанском тлу:

- Овде сам се упознала са српским књигама и писцима, а читала сам нарочито с неизрецивом радошћу дела Обрадовићева и почела тог омиљеног ми писца издалека и имитовати.

Фасцинирана Доситејевим ликом и делом, прихватала је просветитељске идеје и тражила начин да их пренесе на народ. Зато је у Пешти 1829. године издала књижевни алманах "Талију", објаснивши разлоге због којих то чини. Посветила га је "милом роду србском" желећи да га приближи просвећенијим европским, а мотив је, како је записала, пронашла у раду учених Срба. Замолила је читаоце да буду благонаклони, да не очекују нешто премудро, јер она није била много упућена у науке, али је била вешта са прозом и стихом. Овај ауторски алманах је издат само за једно годиште, због чега није могао да парира сличним публикацијама тог времена, али су критичари у "Талији", ипак, запазили Јулијанин особен лирски сензибилитет. У неким текстовима приметили су аутобиографске исповести, јер је причом о младој удовици, која после мужевљеве смрти вредним радом успева да прехрани двоје деце, индиректно признавала сопствене муке. У стиховима је стално била присутна њена жал за супругом.

ЈАН КОЛАР ЈОЈ ПОСВЕТИО СОНЕТ У СВОМ делу "Словенске кћери", Јан Колар јој је 1832. године посветио 25. сонет. Јулијана му је у писму писала о свом животу и како је поред радова објављених у алманаху, написала још много дела, песме на 14 табака и један моралистички текст. По објављивању, то писмо је постало основни извор информација о овој знаменитој српској песникињи.

Јулијана је оцењена као самоука жена, али се у њеним радовима видело да је много читала. Одушевљавали су је мудри људи, па је написала три оде посвећене знаменитим личностима. У првој је исказала дивљење епископу будимском Стефану Станковићу, поредећи га по мудрости са Платоном, а по говорничким вештинама са Цицероном. Друга ода је посвећена доктору медицине Михаилу Мокошињи, који ју је два пута спасао смрти, а поредила га је са Хипократом, док је у трећој славила Доситеја Обрадовића. У делу "Добар совјет" је говорила да би мајке требало да васпитавају синове да буду добри, благодарни, човекољубиви и умерени, док је жени приписавала прилично патријархалан положај. Критичар Стеван Радовановић је записао да њен алманах подсећа на књиге њене претходнице, Еустахије Арсић, јер су обе биле под утицајем Доситеја Обрадовића и желеле да поуком помогну свом народу. Писале су о неопходности образовања жена и значају одгоја девојака. А своју реч је дао и Данило А. Живаљевић, оценивши да у Јулијаниним песмама има више поезије него у радовима Милице Стојадиновић Српкиње. Док је Еустахија по њему била више космполиткиња но Српкиња, Јулијана је у своју поезију уносила више националног осећања.

Њена дела су значајна, пре свега, зато што их је писала на чистом народном језику, али је опет недовољно била заступљена у историји српске књижевности. Ово име је последњи пут регистровано 1836. године, и то на списку претплатника на књигу "Тројесестарство" Симе Милутиновића. Радовановић наводи да је о Јулијани писано мало, мање него о другим нашим поетесама:

- Чак ни у понеким календарима или часописима који су, крајем 19. века, покушавали да бар саставе списак свих Српкиња које су се књигом бавиле, не налазимо њено име. Чак ни уредништво "Јавора" које је, 1891, успело да наброји више од сто и четрдесет имена "женскиња које се окушало пером порадити на пољу које иначе само мушки обрађују", није у том списку поменуто име Јулијане Радивојевић. Тек ће 1958, Крешимир Георгијевић указати на ову Доситејеву поштоватељицу и прештампати у "Ковчежићу" њену песму "Спомен Доситеја Обрадовића".

Не зна се где је касније живела ни када је умрла Јулијана Радивојевић.


Пратите нас и путем иОС и андроид апликације