Нађа Тешић - женски Че Гевара из Ужица

Татјана Лош

12. 06. 2015. у 14:18

Нађа Тешић - женски Че Гевара из Ужица

Нађа и Стив Тешић

Нађа Тешић, професорка, писац, револуционарка - међу првима је посетила Кубу, учествовала у револуцији у Паризу 1968, писала против рата у Вијетнаму. У УН је критиковала САД због бомбардовања Србије 1999.

Био је 20. фебруар 2014. године када је у Њујорку умрла Нађа Тешић, универзитетска професорка, списатељица, глумица, револуционарка и гласни борац против империјализма. Иако је највећи део живота провела ван Србије и Ужица, у којем је рођена 1939. године, никада није заборавила вољену земљу. И враћала јој се у мислима, сећањима, романима, биткама...

Њено прво сећање, говорила је, било је када су јој Немци бомбардовали родни град и дом. Затрпана у рушевинама, из гомиле цигала вири јој ципелица, мама је извлачи у последњем тренутку, доктор јој лечи посекотине... Упамтила је ту слику за цео живот. По завршетку рата са мајком Госпавом и братом Стојаном, касније Стивом, драмским писцем и јединим српским Оскаровцем за филмски сценарио, живела је у маленом стану, у којем је децу из комшилука учила да пишу. Била је најбољи ђак у школи и радовала се обичним, дечјим стварима - цвећу, свицима, овцама, причама одраслих... А онда је у 15. години са мамом и братом, против своје воље, кренула у Чикаго. Тамо је живео њен отац, али она је желела да остане међу својим другарима и професорима. Чинило јој се као да иде у логор и са тим осећајем се дуго носила, не успевајући да се навикне на нову земљу, на мирисе и укусе које је туђина са собом носила. После месец дана боравка у Америци писала је југословенском конзулату са молбом да је спасу, али била је малолетна и морала је да остане са родитељима. Све што ју је тиштило, упркос томе што је најзад била са оцем, касније ће описати у књизи "Умрети у Чикагу". Често се, као што је и записала, питала зашто се баш ту зауставила, који ју је ветар донео, у ком правцу срља Америка... Али, већ је било касно, нови живот је почео на другом континенту.

Могла је макар да бира факултет према души, па се одлучила за студије француског и руског језика у Индијани. Због добрих резултата прескочила је два разреда, тако да је студенткиња постала већ у 17. години, а после основних студија је отишла на усавршавање у Париз, у Школу орјенталних језика на Сорбони. Имала је 21. годину када је први пут прошетала градом на Сени, уживајући у његовим лепотама и осећају слободе. Брзо је морала назад у Америку, јер је почела да предаје француску књижевност на Ратгерс универзитету. Како је похађала и Филмску школу, стекла је квалификације да предаје и сценарио, режију, продукцију и пропаганду на Бруклин колеџу. Паризу се убрзо вратила и у њему неплански остала две године. Разлог је био - сусрет са режисером Ериком Ромером, о којем пре тога није ништа знала. Она је у том тренутку планирала да отпутује у Грчку и имала још мноштво планова, али он ју је запазио и одабрао. У једном тренутку је припремала докторску тезу о Прусту, а већ у следећем је била глумица. Ромер је те 1963. године пожелео да сними филм, па су заједно креирали дело "Нађа у Паризу", са њом у главној улози. Била је то велика авантура за ову професорку, која се одједном дружила са филмаџијама и освајала њихов свет. По повратку у Америку опет је радила за катедром, али се Паризу враћа често, па и револуционарне 1968. године. Говорила је како се ту, између две барикаде на улици, удала за једног од противника рата у Вијетнаму, а ту јој родио и син Стефан.

СЛАВНОГ БРАТА УБИЛА
АМЕРИКА
Нађин брат Толе, како га је звала, био је велика звезда и добио Оскара за филм "Четири мангупа". Изненада је умро у Канади 1996. године, а Нађа је говорила да га је убила Америка, када се пробудио из америчког сна. Били су блиски и повезани као близанци, говорила је. На иницијативу Вечерњих новости 2012. године, у Видовданској улици у Ужицу откривена је спомен плоча са именом Стива Тешића.

Окушала се и као писац сценарија и редитељ, а њен "Филм за мог сина", са буџетом од само 600 долара, обишао је читав свет, док га је PBS (Public Broadcasting system) наградио. У представама на Бродвеју радила је као асистент на писању сценарија.

Није планирала да буде писац, али то јој се догодило. Национална задужбина уметности и Фонд за уметност Њујорка су јој доделили Награду за књижевност. Њене драме "После револуције" и "Жетва" игране су широм Америке, али на српски језик је једино преведен роман "Умрети у Чикагу". Као гласноговорник против неправедних прогона и ратова, осећала је да свој глас може да подигне и кроз романе. Тако је 1989. године настала књига "Борац у сенци", а потом "Родна земља", за који је критика оценила да има сензибилитет Маргарет Дирас. Отпор према империјализму је покушала да искаже у делу "Далеко од Вијетнама", желећи да и на тај начин пробуди револуционарни дух, а не само као учесница протеста против рата у тој земљи.

Међу првима је са стотинак студената из других земаља посетила Кубу. Због тога, али и због целокупне борбе за правду и истину, звали су је женским Че Геваром. Говорила је како су за империјалисте сви црнци, јер Америка не воли никог, па ни сопствену децу. Највише ју је осуђивала 1999. године, када је бомбардовала Србију. Одмах се повезала са Ремзијем Кларком, како би ушла у Уједињене нације и одржала говор о неправди према њеној родној земљи и народу. Говорила је како је први пут осетила мржњу и да је мрзела снажно. У Србију је долазила једном годишње, али се најдуже задржала управо у време бомбардовања. Сваки пут када би се поново сусрела са отаџбином, примећивала би како се мења на горе, јер копира запад који је у душу познавала. Колико јој је матерњи језик био важан, говори чињеница да је у последњим тренуцима, на самртној постељи, говорила на српском. Амерички лекари су снимили њене речи како би их превели, али нажалост биле су превише конфузне да би успели да их дешифрују. Велика Нађа овај свет је напустила у 75. години.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (3)

Ruben

12.06.2015. 15:02

"Nađa Tešić, profesorka, pisac, revolucionarka - među prvima je posetila Kubu, učestvovala u revoluciji u Parizu 1968, pisala protiv rata u Vijetnamu...." a u svojoj domovini trpela totalitarno drustvo, mracnjacko i bezkompromisno ; na celu sa jednim od najgroznijih diktatora u istoriji covecanstva. Iz Titovog Uzica!!!!!

Mira

12.06.2015. 15:50

@Ruben - Uzice nije bilo Titovo kada je Nadja rodjena. A i da jeste, kakve to veze ima sa njenim revolucionarnim zivotom. Zamena teze i pakostan komentar!

gof

13.06.2015. 08:34

kako je ovo jadno.da li vidite koliko kontradiktornosti sadrzi ovaj tekst.njena porodica je pobegla od titovog represivnog rezima iz uzica.amerika joj je pruzila dom,sigurnost,vrhunsko obrazovanje,posao,mogucnost da putuje.pa ima li neko primer za vecu slobodu prava i demokratiju od ovoga.borila se otvoreno protiv americke politike,a pri tom bila istaknuti grdjanin te zemlje i otvoreno stajala na strani kube,vijetnama,cak i govorila u un protiv americke spoljnje politike?ja bih rekao bar hvalaa