НЕКИ обичаји који су уврежени у Београду нису ни мало блиски становницима других градова. Само један од њих је ватрена потреба да путник у такси возилу обавезно покаже жељу да седи напред, на сувозачком месту.

Вероватно ова склоност потиче из самог процеса одрастања, када је први гест којим возач (најчешће отац) покаже уважавање детета тако што му дозволи да "седи напред". Тиме се и дванаестогодишњак осети признатим у свету одраслих.

У свету је обичај нешто другачији. Путник у такси возилу обавезно седи на задњој клупи, у другом делу аутомобила. То је природно, а често постоји посебна баријера која одељује део за возача од оног у којем бораве путници. То има и безбедносну компоненту, због традиционалног западњачког криминала и честих атака на возаче, али и потребу да ова два дела возила буду јасно одвојена за путнике и оне који су у возилу на радном месту.

У свету естраде или бизниса популарни су велики аутомобили, лимузине, а у њима је основно правило да је све унутар возила удешено како би показало луксуз за уваженог путника високог ранга. Сви који су унутар возила обавезно седе у другом делу аутомобила.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Београдске приче: Стеновити рт на обали Дунава

Најзад, у свету политике, свакако ће сваки државник или високи гост који подлеже правилима протокола бити уважен тако што седи на задњем седишту. Дакле, нико се "не гура напред, код возача", јер је то, у суштини - простор за радничку класу.

Рецимо да је то само један од домаћих саобраћајних манира, који је непроменљив. Некако слично је и у јавном градском превозу, где је Београд опет прилично "аутентичан". Историчари аутомобилизма већ деценијама прикупљају податке и праве анализе о томе како заиста треба ући у аутобус. И заиста, током последњих деценија, а после Другог светског рата тај процес постаје све бурнији, становници главног града никако да установе обичај како треба да кроче у аутобус.

За сада је уврежен само један - улети унутра чим се врата отворе, без обзира да ли су они из возила пре тога изашли. И, дабоме, уопште није важно кроз која од понуђених врата треба појурити у возило.

Ранијих деценија су градски оци покушавали да уведу нека препознатљива правила. Требало је улазили на предња и задња врата, а излазити на она између, после су правила мењана, рађале су се идеје о улазу само на она, прва врата код возача... Али, ни градске власти нису биле принципијелне у том послу, па су правила често мењана. То је само појачавало збуњеност Београђана, јер таман навикну на једна правила, а потом наступе друга.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Београдске приче: "Краљевски капетан" међу дунавским спрудовима

Најзад су "дигли руке" и пустили себе да нагрну на врата без обзира о којима се ради. Тако је Београд у суштини остао вероватно једна од малобројних престоница у Европи у којој не постоји никаква култура нити децидно правило како се улази у аутобус или се излази из њега.


ПРИЛАГОЂАВАЊЕ

ПРЕЦИЗНА правила нашим становницима нису страна. Ми се на њих веома лако прилагођавамо, али под условом да нисмо код куће. Увек је правило да се лако адаптирамо када дођемо у неки други град или у иностранство. Али, код куће смо прилично хаотични.

Најзад, чак и странци који живе у Београду примећују како свака метропола има своја правила - којима се прилагођавају они који се доселе у њу. Само у Београду свако има потребу да донесе и сачува своја правила, иако су провинцијска.