Андреј Крњајић и Владимир Јоргић су момци од 18 и 20 година које је љубав према музици, гитари и песми спојила. Ови нераздвојни другови свакога дана уносе радост у свакодневицу неколико десетина пролазника који се нађу на главној аутобуској станици у Земуну, испред “Робне куће Београд”, где их најчешће можете срести. Њихов бенд је настао потпуно спонтано, онако како све најбоље ствари и започињу.

Када их питају по чему су они посебни у односу на друге, Андреј и Владимир једногласно одговарају – по енергији. И заиста, свако ко је имао прилику да чује овај дуо није остао равнодушан. Без икаквог озвучења, само са акустичном гитаром и уз пљескање рукама, ова два момка певају хитове еџ-yу бендова са широким осмехом на лицу. Прича о томе како су открили заједничко интересовање је заиста занимљва. Упознали су се у средњошколском дому. Андреј је из Инђије, а Владимир из Беле цркве, а у Београду су ишли у Електротехничку и Саобраћајну школу. Ниједан од њих двојице није музички образован.

- Владимир ме је научио да певам. Иако обојица имамо слуха, он је заслужан за ово што сада знам - каже Андреј.

Њихова прва, непланирана свирка догодила се једно вече, када су од досаде, са гитаром, кренули на Трг Републике и свирали. Људи су сјајно реаговали на њихов наступ, смејали се и певали са њима. То вече се наставило непланираним одласком за Нови Сад, када је и настао назив њиховог бенда - “Непланирани путници”.

Након успешног првог јавног наступа, ова два момка су схватила да поред тога што се забављају радећи ствар коју воле, уз наступе на улицама могу и да зараде, па је то представљало само додатну мотивацију да све чешће певају на земунским и београдским улицама. Поред престонице, путовали су и у Шабац, Нови Сад и Инђију. Први планирани одлазак на земунски кеј изазвао је, такође, сјајне реакције.

- Сећам се, када смо певали песму “Лутка” извођача С.А.Р.С. На кеју, један човек нам је пришао, почео да плаче и у футролу од гитаре убацио двадесет динара, јер није имао више - прича Владимир.

Иако изводе и новије хитове извођача попут Фламингоса или Владе Георгијева, најбоље се осећају и највише воле када певају хитове групе ЕКВ. Неколико пута су нагласили да им је стало до тога да се фронтмен ЕКВ-а, Милан Младеновић никада не заборави, јер њега сматрају највећим уметником са ових простора. Сматрају да је тренутна музичка сцена у Србији пуна неквалитетних нумера, па се увек окрећу ка старијим хитовима, на којима су одрасле генерације људи са наших простора.

Никада нису имали пробе, јер поента њиховог наступа није у томе да савршено савладају певање или свирање одређене песме, већ да на сопствени начин пренесу емоцију коју песма има, што њихови слушаоци схватају и на то сјајно реагују. Неретко се могу видети пролазници који се претварају у посматраче или слушаоце. Они застану, гледају у њих, осмехују им се и певају са њима, баш из тог разлога - због те несавршене савршености њиховог перформанса.

- Некада нам се придужи још један друг из дома, али наш ритам је тешко испратити, поготово откад је Андреј купио своју гитару – каже Владимир. Памте и ситуацију када им је пришао странац, који није разумео ни реч песме, али их је гледао са осмехом на лицу и аплаудирао им.

Осим што су сјајни у музици, Андреј и Владимир су свестрани у разним уметничким браншама. Владимир се поред музике, активно бави глумом у глумачкој трупи “Театар 011”, док је Андреј више заинтертесован за фотошоп и ради на усавршавању у том пољу.

Поред разних обрада нумера, раде и на компоновању својих, које можемо ускоро очекивати. Њихови планови су да путују по Србији и да свирају, што више могу. Ако зараде довољно новца, волели би да у августу оду на, како они кажу, кафу у Црну Гору, како би пробали да свирају и тамо. Уколико свирка буде успешна, можда се њихов пут продужи на мало више од једне кафе.