НЕМАЧКО бомбардовање Београда у априлу 1941. године представља најтрагичнији догађај у његовој новијој историји - уз велике људске жртве и огромно разарање града, чије су последице још увек видљиве, у ваздушним нападима је неповратно уништена драгоцена национална, научна и културна баштина, прикупљана и чувана у Народној библиотеци од њеног оснивања 1832. године. У пожару који је захватио Библиотеку после бомбардовања, према извештају Комисије за процену вредности њених уништених збирки, изгорело је више од 1.300 средњовековних рукописа и докумената на пергаменту и хартији, 300.000 штампаних књига, међу којима и књиге из првих српских штампарија, новине и часописи из 18, 19. и 20. века, као и око 2.000 писама књижевника и других знаменитих људи српског рода, али и других јужнословенских народа..."

Овим речима историчар Чедомир Јанић почиње једну од најуваженијих студија о пожару који је захватио Народну библиотеку на Косанчићевом венцу током Априлског рата 1941.

"Београдске приче" крећу према сећањима на тај догађај, али, и неким његовим недопричаним приповестима...

Нацистичка посла

БИБЛИОТЕКА је изгорела. Званична верзија је да је једна од запаљивих бомби, које су тада бачене на град доспела до крова грађевине, и она се тако запалила.

- Свестан одговорности за овај вандалски чин и културни геноцид, немачки окупатор је покушао, само неколико месеци по уласку у разорени град, да за уништење Библиотеке оптужи југословенске власти и управника Драгослава Илића, јер нису предузели све што је било нужно да би ова установа била спасена - бележи даље Јанић. - То се догађало у оквиру шире кампање, чији је циљ био да официрску и "завереничку клику" и српски народ прогласе кривцима за губитак државе и страдање Београда.

Заиста, два пута током окупације формиране су комисије, и Јанић подсећа да су, чак и у тим условима, чланови утврдили како "Илић није крив". Друга комисија, прилично вешто, иако зна да ће извештај читати Немци, оправдава запослене који нису помогли приликом пожара који је избио. Комисија оправдава поступке запослених у стицају бројних неповољних околности, међу којима је навела "општу панику која је у Београду владала прва два дана бомбардовања, прекид телефонских веза, нестанак воде, недостатак песка и, најзад, одсутност ватрогасаца и других органа власти који би могли помоћи да пожар, макар и делимично, буде савладан".

КЊИГА О ПЛАМЕНУ НАШ саговорник Вања Булић написао је и књигу инспирисану овим догађајима, назвавши је "Теслина пошиљка". Значајан део овог романа базиран је на пишчевим претпоставкама и слутњама, али подаци које је дао "Београдским причама" су историјске чињенице, које смо поменули.

Благо Народне библиотеке требало је да буде измештено у манастир Благовештење, у Овчарско-кабларској клисури, међутим, у општем расулу ондашње југословенске војске нису обезбеђени камиони за превоз. Управник Илић није могао да уради другачије, осим да сву драгоцену грађу спакује у сандуке, и да их спусти на најнижи ниво грађевине. Тако су књиге и списи дочекали рат.

И то мишљење остало је уврежено до данас.

Археолог др Гордана Томашевић, по програму Завода за заштиту споменика културе Београда 1976. године, руководила је ископавањем рушевина Народне библиотеке и утврдила је да су "сандуци ради транспорта били изнети из подрума и сложени у холу Библиотеке према Сребреничкој улици".

То уредно бележи Чедомир Јанић, у тексту објављеном у "Годишњаку града Београда", у броју 51, из 2004. године.

"То је закључила из пронађених, видљивих правоугаоних трагова које су оставили сандуци, али њихових остатака није било. Из тога је извукла логичан закључак да је неко касније прекопавао место на којем су се налазили неоштећени или делимично оштећени сандуци и, могуће, нешто однео, а потом све прекрио шутом".


Шта наше они имају?

На питање шта се догодило са благом Народне библиотеке, већ годинама покушава да одговори новинар и писац Вања Булић, човек који је трагао за подацима везаним за судбину ове грађевине и њеног садржаја.

- Немци оног доба не би срушили ништа што би могло да им користи, па би, са њихове тачке гледишта, рушење Бибилотеке било потпуно бесмислено - каже Булић. - То доказује и постојање посебних комисија које је требало да утврде кривце за пожар у овом здању.

А у Народној библиотеци била је, поред осталог, целокупна званична преписка Србије са Турском, Русијом, Аустроугарском... Уништени су документи у којима је наша држава комуницирала са Хабзбуршком монархијом 1914, уочи Првог светског рата.

- Ми сада немамо ту преписку, али они имају. А то је простор за велике манипулације - каже Булић. - Набројаћу само неколико чињеница које наводе на различите закључке, осим на онај да је све, једноставно, изгорело. Два човека била су запослена у овој националној институцији, Стеван Фенингер и Михаило Подољски, оба су имала немачки корен и били су фолксдојчери. Чим су Немци ушли у град обојица су се појавила у есесовским униформама. Подсетићу вас да су Немци имали посебну јединицу која је имала задатак да трага за благом и националним драгоценостима на окупираним подручјима, па је тако и кроз Србију шпартао ескадрон чији командант је био доктор Роберт Шванке. Он је пре почетка рата често долазио у Београд и обилазио је библиотеке и музеје и бележио све што Немце интересује, па је имао приступ и у архив САНУ.

Булић наводи и да је загребачки историчар др Богдан Кризман после рата упознао др Шванкеа као библиотекара у једном институту у Бечу, који је тамо сређивао документа која је лично донео из Београда, а да касније званичне југословенске власти нису могле да дођу до информација о том човеку, јер су Аустријанци вешто одговорили како је "то приватни податак". Поред Шванкеа, у Бечу је, у истој установи радио и Михаило Подољски.

Посебну пажњу изазива и део Булићевих истраживања, у којима помиње да је др Роберт Шванке био и албанолог. Наш новинар долази и до податка како му је његов "високи извор из органа Државне безбедности рекао да је Шванке радио за Албанце, али да је касније врбован да ради за службу тадашње Југославије".

Када је потписан Тројни пакт, било је извесно да ће бити рата и ондашње Министарство културе је договорило измештање најважнијих књига и докумената у манастир. Пошто војска није стигла да их пребаци, надлежни одлучују да све спакују у сандуке и спусте у подрум Библиотеке.

- Интересантно је да су Немци неколико пута током рата долазили у манастир - додаје Булић. - Посебно је била упорна јединица на којој је био управо др Роберт Шванке. Та, специјална јединица Вермахта била је позната као "А. Розенберг", задужена за прикупљање - прецизније пљачкање - уметничког, културног и историјског блага у окупираним земљама, а у Београду је на њеном челу био др Шванке.

Цитати из ратних новина које помиње Булић управо говоре и о томе да су "сви сандуци спаковани са библиотечким ретким драгоценостима пренети на најсигурније место у подрум, који је био плитак, од цигала, једва један метар испод нивоа улице. То су урадили у присуству управника Илића служитељи Стеван Фенингер, Бошко Унчевић, Милорад Петровић и Милија Радојевић."

Иначе, према Булићевим подацима, Стеван Ферингер је живео у библиотеци, а СС униформу је чувао у ормару, у својој соби.

Есесовац као кључ

ЕПИЛОГ ове приче Булић види у статусу и улози Фенингера, који је био служитељ у библиотеци.

- Он је имао кључ од гвоздених врата окренутих ка Сребреничкој улици, испод које су у подрумима били сандуци са ретким драгоценостима. Пред Комисијом за утврђивање узрока пропасти Народне библиотеке, 23. октобра 1941. године, Фенингер је изјавио да је после првог бомбардовања отишао у Панчево. Комисија је недвосмислено утврдила да библиотека није запаљена бомбардовањем, јер ниједна бомба није погодила зграду, а запаљива бомба је пала у двориште... А то значи да "постоје разлози да се верује како је библиотека запаљена изнутра". Тако је остало забележено у записнику направљеном у окупираном Београду прве ратне године на захтев Гестапоа.