ДЕЦЕНИЈАМА један човек скупља најразличитије приче и податке о Земуну. То је Бранко Најхолд, вешти хроничар који је до сада написао небројене књиге.

Овог пута причу не пуштамо да ходи на ту страну. Међу безбројним приповестима о историји, "Београдске приче" замолиле су Најхолда да нам објасни нетачне интерпретације неких историјских догађаја везаних за град. Познати стручњак сада се позабавио суграђанима који "са мало стварног знања, али са много сигурности у оно што су погрешно научили, шире своје истине о Земуну".

- "Да ти ја кажем..." обично је почетак реченице којом ће онима заинтересованим отпочети причу о овоме или о ономе, о чему и сами знају површно или погрешно, али су убеђени да је то што причају тако и никако другачије, па и када неко покуша да их исправи не прихватају никакав аргумент и тврдоглаво се држе своје верзије...

Овим речима Најхолд објашњава своју потребу да исправи неке земунске неистине.

Где је Гардош?

- НА свој ужас схватио сам да неки Земунци још научили нису да разликују Гардош од куле која се налази на његовом врху - каже Најхолд. - Брег о којем говоримо је све оно што је ограничено улицама Наде Димић, Цара Душана, Његошевом и Дунавом. Поред тога, најчешћа заблуда Земунаца везана је за име куле на врху Гардоша. Иако та монументална грађевина има своје име и зна се шта је, Земунци је, готово од реда, зову Кула Сибињанин Јанка, док новинари, уз то нетачно име, користе често и назив Гардошка кула. А та кула, коју су подигли Мађари 1896. године у оквиру прославе свог хиљадугодишњег боравка у Панонији званично се зове Миленијумска кула, или, ако ћемо баш да цепидлачимо - Миленијумски споменик.

Сибињанин Јанко је посрбљено име мађарског племића Јаноша Хуњадија који је боравио у Земуну 1456. године и одатле је руководио одбраном Београда којег су опседале турске снаге. Хуњади је тада боравио у утврђењу на Гардошу, прелазећи свакодневно у нападнути Београд. Неки стари Земунци су то утврђење звали Хуњадијев град, а остаци те средњовековне грађевине делимично су сачувани.

Тако наш саговорник каже да су остаци утврђења "засебна прича", а да су у седишту тврђаве опасане зидинама Мађари, знатно касније направили Миленијумски споменик, крајем 19. века, 440 година после Хуњадијеве смрти.

Миленијумски споменик, Фото: В. Данилов

- Земунци греше и када говоре о архитектонски необичном здању на месту где се рачвају улице Тошин бунар и Прилаз - наставља Најхолд. - То здање подигли су 1930. године земунски евангелисти као свој храм и тој намени зграда је служила све до после Другог светског рата, када је национализована. Земунци, међутим, листом то здање зову Синагога и тешко им се то из главе избија. Многи су чак спремни и да се кладе да је ту била јеврејска синагога.


Црква и џамија

- БЕЗБРОЈ пута од Земунаца сам слушао причу како је католичка црква на пијаци - Црква Блажене дјевице Марије - првобитно била православна богомоља коју су католици отели и преуредили у свој храм - додаје наш саговорник. - Кључни доказ свих тих мудровања била је чињеница да је олтар у тој цркви окренут ка истоку - а тако је само код православних цркава, закључивале би земунске свезналице.

При том би с ума сметали, или ни знали нису, да су и молитвене нише у муслиманским џамијама увек окренуте ка истоку, а на месту данашње католичке цркве на пијаци својевремено је управо џамија била, а не православна црква.

Шетњу земунским заблудама Најхолд наставља предрасудом да су две љубавнице Вука Караџића сахрањене на земунском гробљу.

- У Земуну је Вук, што дуже што краће, боравио 30 пута и имао је ту мноштво пријатеља и поштовалаца, али ни ту никакве љубавнице његове нису нотиране. Он је 1815. упознао "слепицу" Живану, која је живела од казивања српских народних песама и просјачења. Њена ученица била је "слепа Јеца", односно Јелисавета, и Вук је од њих две забележио велики број народних песама. Обе те жене, које су помогле Караџићу да обогати сакупљени фонд, умрле су у року од само три недеље, Живана у децембру 1827, а Јеца у јануару 1828. године. Обе су сахрањене на "заједничком" гробљу. Тако у Земуну Вук није имао љубавнице, већ је сарађивао са "слепицама" које су, у суштини, биле чувари националне поезије. За термин "слепица" поуздано не можемо да потврдимо да су заиста биле слепе или не, већ су на тај начин понекад именовали жене које су се, поред осталог, бавиле преношењем поезије на једини начин на који су знале и умеле.

Некада је у Земуну постојала кафана "Седам граничара", а једна од глупости рођених у њој јесте прича како је ту свраћао млади Сава Шумановић док је још учио школе, и како није имао новца, плаћао је домаћину у сликама.

Црква Блажене дјевице Марије

- Шумановић је у Земуну само гимназију учио и после матуре у 18. години је отишао, а тада још није био сликар, већ талентовани ученик. Друго, потицао је из имућне породице и родитељи су му редовно слали новац, и, најзад, гимназијалцима је у то време било најстроже забрањено да иду по кафанама. По завршетку гимназијског школовања, поготово када је постао славан сликар, Шумановић није долазио у Земун.

Некада давно, приповеда даље наш саговорник, пољопривредне машине "Змај" из Земуна биле су познате широм света. Неки од старих радника тврдили су да знају како је настало име фабрике - по датуму оснивања, 3. мају. Неко је, наводно, то извитоперио читајући датум као "Змај".

- Истина је да је "Змај" био фабрика авиона, основана 15. марта 1927. године. Дакле, не 3. маја, па према томе прича и без наставка у воду пада. А наставак је још дубље у воду гура, јер на предратној значки тог предузећа представљен је змај у лету, што је једној аеропланској фабрици сасвим примерено било.

"ЗА(Б)ЛУДЕ ЗЕМУНСКЕ" КЊИГА под овим називом изашла је недавно и у њој наш саговорник марљиво анализира многе заблуде везане за Земун. Поменули смо само неке од њих, јер их је доследни истраживач набројао двадесетак. Аутор нас подсећа на Аристотелову мисао која га је и нагнала на делање: "Произвољност и неистина више пута изречени, почињу да се истином сматрају", а то се управо дешава са свим за(б)лудама земунским које следе. - Уосталом, боље да признам него да ми други на нос то трљају: у својим књигама и сам сам грешио који пут - шармантно ће Најхолд. - Тако се и дешавало да се нека грешка поткраде, али би их у наредним књигама сличне тематике исправљао и указивао читаоцу на њих.

И после Тита - Броз

НА католичком делу земунског гробља, на главној алеји у близини капија према Гробљанској улици, стоји надгробни споменик са именом Јосипа Броза, ту сахрањеног 1941. године.

- Још као дете, када сам са разредом преко гробља ишао, неко од мојих другара би обавезно извалио нешто поводом тог споменика и, наравно, одмах ћушком био ућуткан од стране учитељице - сећа се Најхолд. - Касније се у кафанским разговорима, увек у пола гласа, често и тај надгробни споменик помињао, углавном у оквиру широко распрострањене приче да је прави Јосип Броз са надимком Тито погинуо почетком рата, а да су његови партијски другови тада на упражњено место убацили двојника. Та прича имала је мноштво детаља, а споменик на земунском гробљу увек је фигурирао као крунски доказ.

Како објашњава наш саговорник, недуго по Титовој смрти та прича кренула је и јавно, "само су сада њени главни казивачи били његови дојучерашњи чанколизи".

- Залуд сам у разним ситуацијама говорио да надгробник никакве везе са Титом нема, чак су се и чудили да ја, од детињства заклети антикомуниста, толико браним Тита. А ја нисам Тита бранио, већ - истину. Ипак, мистерије никакве нема, барем што се Јосипа Броза, покопаног у Земуну, тиче. Он је рођен 1877. године у месту Брезје, у Хрватском Загорју, дакле Титов је земљак, али ни у каквој ближој родбинској вези, јер тамо ни презиме Броз, а још мање име Јосип, нису никаква реткост. Уосталом, тај "земунски" Јосип Броз никада се политиком бавио није. Човек је дуго радио у Немачкој, у Бремену, као преводилац у тамошњем хрватском исељеничком друштву, у Огулин је дошао после Првог светског рата, а затим се преселио у Земун, где је и умро 1941. године. Сахранили су га син Рудолф и снаја Јелена који су касније такође покопани у истој гробници. Да ли је Тито замењен двојником - то је питање у које нећу да улазим. И ако јесте и ако није, то са Земуном никакве везе нема, а ја се ипак првенствено локалном историјом бавим.

Дилема са "Земунћанима"

- ДОК сам истраживао, један мој пријатељ, образован прилично, покушао је да ми докаже исправност речи "Земунћанин" - уз осмех каже Најхолд. - "Како може Сенћанин, Кикинђанин, Чачанин... тако може и Земунћанин", био је његов аргумент, на шта сам га питао "А што онда није Зрењанинћанин или Смедеревћанин?".

Проблем је лингвистички, па се Најхолд консултовао са стручњаком Егоном Фекетеом, који му је потврдио да би "могло и овако и онако", али да лингвистика прихвата као исправан онај облик који је одомаћен у говору већ веома дуго.

Бранко Најхолд

- Према томе, у случају Земунац или Земунћанин само је Земунац исправно, а Земунћанин, то смо обојица констатовали, форсирају појединци који желе да покажу како и они о Земуну знају нешто што, наводно, други не знају, другим речима - да би се правили важни.

Приче о Земуну и Земунцима безбројне су, а као свака духом богата варош и ова је имала свашта да исприповеда, а њене приче и даље теку и бујају. Зато није чудно што су овдашњи житељи толико поносни на своју прошлост.

- Постоји реченица која установљава једини критеријум ко је Земунац, а ко не. Она се нашла на позиву за оснивање Клуба матичне културе овог града, а гласи: "Бити прави Земунац није ствар крштенице, него је стање духа".


Фото: Зденко Штромар и Бојана Ивановић

НЕ ЧИТАЈ КАО ШТО ЈЕ НАПИСАНО

"КАД обичан свет греши, то још некако и могу да разумем, али када грешке праве они који су за нешто професионално задужени, и за то плате примају - е, то је већ мимо мојих поимања."

Овим речима Најхолд почиње приповест о томе да се једна улица у Земуну зове по трговцу и културном раднику из 19. века Василију Василијевићу, али немаром градских власти његово презиме је преименовано у Васиљевић, док је Игњат Карл Сопрон добио улицу, али му је избачено прво, право име, већ је остао само Карл. А то му је било друго име, што је код католика уобичајено. У овом случају улица би морала да носи име по Игњату Сопрону.

Најзад, када су власти 2003. године Улици Стевана Јовановића вратили стари назив - Светотројична, фирмописац је направио збрку па је на табли исписан назив "Светотројчина".

- Онај ко је то исписао није био крив - каже Најхолд. - Исти, погрешни називи објављени су и у "Службеном листу" града Београда број 5, од 30. марта 2004. године, чиме је одлука о преименовању улица озакоњена, пошто су је одборници Скупштине града Београда усвојили на седници дан раније.


"МАГИСТАРСКИ" ТРГ

- ПРЕ неколико година у шалтер-сали земунске општине уведен је аутомат који странкама избацује број - подсећа Најхолд. - Престале су гужве и дувања за врат, и потез управе је за сваку похвалу. Али...

На цедуљици са бројем у заглављу, "да се зна где си", излази одштампано: "Општина Земун, Магистарски трг бр. 1".

- А ниси на Магистарском, него на Магистратском тргу. Слично јесте, али далеко од тог да је исто. Званично ми никада није објашњено како је до грешке дошло, а незванично сам сазнао да је мајстор који је машину програмирао погрешно унео адресу.