БИЛА је уточиште дисидената, уметника, људи који су бежали из друштвеног епицентра и оних који су животарили на маргини. На њој су прво ницале кућице на дрвету, да би последњих година постала београдска Копакабана, са кафићима, уређеним плажама и адреналинским забавама. Ада Циганлија пратила је ритам и живот Београда, па и целе државе. Мењала се са њима, пропадала и оживаљавала, од острва постала полуострво, од рукавца је створено језеро.

Историју Аде Циганлије, од деветнаестог века до данас, забележили су и објавили сарадници Института за савремену историју др Коста Николић и др Срђан Цветковић. Трећи аутор пројекта “Ада Циганлија”, у издању "Профила", јесте Зорица Маринковић.

- Проводећи доста времена на Ади, схватили смо да не постоји издање у коме је објављена њена цела историја, специфичности, хронологија дешавања на овој локацији. Управо због тога, одлучили смо да буде објављена двојезично, на српском и енглеском - каже за “Новости” др Срђан Цветковић. - Прикупљали смо материјале на разним странама, од Архива Београда, па до сведочанстава које чувају старе “адаџије”. Тако смо дошли до података од доба Карађорђа, па до специфичности савременог купалишта, које се највише развило после 2000. године. Кроз историју једне локације може се пратити историја града, па и целе државе. А Ада Циганлија је, поред Калемегдана, најпрепознатљивија дестинација главног града.

Њено име, објашњава Цветковић, келтског је порекла, настало од “синга” и “лија”, што значи острво и подводно земљиште.

Аутори књиге враћају се до Карађорђа и Обреновића, откривају колики је Нушић био заљубљеник у ову београдску оазу, која је до половине 20. века била налик џунгли. Крајем 19. века ту је формиран затвор државног суда, који је постојао до половине 20. века. У њему је био и генерал Драгослав Михаиловић, који је највероватније и скончао на Ади. Када је затвор престао да ради, ова локација мења своје лице.


ОМИЉЕНО МЕСТО МОМЕ КАПОРА

МНОГИ знаменити уметници били су велики заљубљеници у Аду Циганлију. Први међу њима, Момо Капор, посветио јој је многе слике, чак и један роман. На Ади су, поред њега и Пеђе Ристића, дане проводили и Павле Вуисић, Бора Тодоровић, Живан Сарамандић, Дејан Медаковић, Богдан Тирнанић...


ОКУПЉАО СЕ ДИСИДЕНТСКИ КРЕМ

- ТОКОМ шездесетих година изграђен је насип и формирано језеро. Острво је постало полуострво, а Ада почела да добија данашње лице - наводи Цветковић. - Томе су се противили заљубљеници у Аду, попут архитекте Пеђе Ристића, који је градио куће на дрвету. На Ади се тада скупљао дисидентски крем, стари боеми и “неподшишани” умови. Они су се борили против асфалта и масовног туризма. Баш у то време почињу и први сплавови и кућице да ничу на Ади и дуж њене обале.

Даља дешавања су, каже аутор, позната већини. Уређена је десна, а потом и лева обала, да би Ада данас била то што јесте - јединствена локација за одмор, уживање у природи или за забаву.