У бившој Југославији много тога одвијало се "по кључу". То је значило да представници у политичким телима, војсци и управи треба да представљају "све народе и народности" у одређеној пропорцији. Тако је свукуд морао да буде једнак број Словенаца, Хрвата, Македонаца, Срба... (Злобници би рекли "поготово Црногораца", али то је већ општепозната прича.)

Од тог доба до данас остали су називи неких београдских улица посвећени градовима или именима људи чије су нам културе постале удаљеније него када смо делили заједничку судбину. Па ипак, један новобеоградско-земунски део одредили смо да буде посебан део ове приче. И данас становници на граници две општине немају никакве везе са називима улица у којима станују.

Само овлаш упитајте Новобеограђане ко је био Луј Адамич и они ће се наћи у приличној недоумици. Слично је и са Отоном Жупанчичем. Они, старији, сећају се његовог "Цицибана" као дечје песмице из основне школе којој више нико не памти стихове, али пре ће их асоцијација одвући ка дечијој обући. Такође из Словеније.

Посебно је интересантно што једна од најпознатијих и најоптерећенијих линија градског саобраћаја - 16 полази из Похорске улице. Овај крај Новобеограђани знају по пошти, близини Хале спортова, Павиљонима, Деветој гимназији, али коме је име улице посвећено - то је теже питање. Није ни чудо што не знају за ниски планински масив у околини Марибора.

Недалеко одатле налази се велика Улица Гоце Делчева, човека који се залагао за македонску националну идеју крајем 19. века, и који је погинуо 1903. године. Ако је веровати незаобилазној "Википедији", комунистички представник у бившој СФРЈ Лазар Колишевски ипак је прогласио Делчева човеком који је "један Бугарин, потпуно безначајан за националну борбу Македонаца". Тачно је и да га Бугари третирају као свог револуционара. Шта је толико значајно урадио за наша поколења, није нам познато.

Недалеко од "Старог Меркатора" како Новобеограђани и сада зову овај део града, паралелне су и улице Џона Кенедија и Париске комуне. Само "београдски логично" у мирном "суживоту" саобраћају улице посвећене некадашњем лидеру перјанице капитализма, САД, и сукобу богаташа и пролетаријата у Фрацуској из 18. века, који је инспирисао лично и великог Карла Маркса.


ЛУЈ АДАМИЧ

Предратни амерички писац словеначког порекла Луј Адамич био је у тренду неко време у САД. Тада су били популарни његови романи "Динамит", "Смех у џунгли" и "Тама на равници". Истина, његов првенац "Динамит" био је 1931. проглашен за једно од 50 најзначајнијих дела у САД те године.

Београдска штампа бележи његов долазак у југословенску престоницу те године, када је већ други пут био у Југославији. Рођен у Гросупљу крај Љубљане, био је на пропутовању кроз ондашњу краљевину како би се упознао са родним крајем.

Тада је говорио како Југославија није довољно позната у Америци, чак ни међу "културнијим светом", и да је неки зову "Југословакија". Како је тада објашњавао Адамич, "италијанска штампа је називала Југословене вандалима и варварима, па је већина Американаца веровала овој пропаганди".