Мирис хмеља у дунавској луци

МИРИС Дунава, рибе и хмеља. Звуци тамбуре, аласких "дивана", бачких и личких нагласака. Слика равнице, "швапских кућа" са верандом, главне улице претворене у пешачку зону, уређеног шеталишта уз реку. Апатин. Градић на северозападу Бачке, пребивалиште око 18.000 људи, речна лука, оаза наутичког туризма, стара аласка варош. Не тако давно, ово је био и привредни центар, трговачки, занатлијски, текстилни... Још се у Апатину хвале како је бар пола царског Беча и исто толико Пеште саграђено од њихове цигле и црепа. Од старих симбола транзицију је преживела чувена Апатинска пивара, поникла 1756. године у згради бордо-беле фасаде у Пиварској улици. Како је смештена у самом централном језгру, мирис хмеља просто лебди над овим градом, којим су некада владали Келти и Готи, па су дошли Словени, загосподарили Мађари, затим Стефан Лазаревић, покорили га Турци, са Арсенијем Чарнојевићем стигли Срби, у 18. веку га населили Немци, да би после Другог светског рата они били исељени, а насељене прве борачке породице, махом, из Лике. Бурна историја за питому војвођанску варош. Али то је ваљда потврда да је одувек било нечег магнетски привлачног у Апатину, граду који је име добио по опатији Католичке бискупије, док је први пут заведен у писаном документу 1011. године. Данас дели судбину већине војвођанских места, живи ни лошије ни боље од осталих. Зна да буде и нерасположен, летаргичан... А опет, и када га касна јесен и зима оголе, ни тада не може да му се оспори шарм који се осети чим се угледа табла "Добродошли у Апатин".

Да бисте се одмах "утопили" у апатинску свакодневицу, прошетајте Улицом Српских владара, која и даље подсећа на један велики, леп корзо. Посебно је величанствен у ово доба године, када се "пресвуче" у новогодишње и божићне рухо, па светиљке и светлуцави улични украси искроје празнични амбијент. Саобраћај је овде забрањен, мада правило руше бициклисти, који се успешно провлаче кроз дрвореде кестена и липе. Ово је "жила куцавица" града, а највише младости. До касне јесени, баште кафића су отворене и пуне, без обзира да ли је радни дан и радно време. Градски сат и "распламсала" фонтана су препознатљива слика Апатина, уз коју се још "доцртава" једно од најстаријих примерака трновог дрвета, високог више од 15 метара, а карактеристичног за Северну Америку. Верује се да је из Јерусалима овде стигло 15. августа 1795. године, на дан постављања камена темељца цркве Узнесења Маријиног. Католички храм, типични пример "подунавског барока", чувар кипа црне Богородице који су кроз историју масовно походили верници, остао је као сведок немачке колонизације, али је преживело и трново дрво, у које је 1996. године, на Светог Илију, ударио гром. На пролеће када озелени, град због њега добија сасвим нове, раскошније димензије.

Туристи који долазе у Апатин, а према подацима Туристичке организације ради се о 75.000 људи годишње, слажу се у једном - да је његова архитектура заводљива. Сва та стара, лепа здања одолевају годинама и "олујама". Поглед на Градску кућу с почетка 20. века открива сецесијски стил који је пре неколико година нарушен у пожару, али је зграда аутентично обновљена. О једној цртици апатинске прошлости још сведочи чувена Маргитина кућа из 1929. године. За њену дуговечност је вероватно заслужна "клингер" цигла, на коју су некада могли да рачунају само богаташи. И баш тог "калибра" је била породица којој је припадала, јер се бавила производњом природног сирћета, па је свој дом могла да изгради од скупе апатинске цигле, уреди га најмодернијим намештајем свог доба, огреје најбољим каљевим пећима. И све је и даље ту, само што се данас назива етно кућом.

Погледе и одушевљење путника намерника изазове и Сабор Светих Апостола, православна црква на обали Дунава, изграђена у српско - византијском стилу, од апатинске силикатне опеке. О преливању култура и нација у граду који је и данас сачувао мултиетничност, сведоче духовни храмови, међу којима је и Апатинска синагога. Она је, додуше, 1955. године претворена у Баптистичку цркву, јер су Јевреји после Другог светског рата практично нестали са овог подручја. Фасада из 1885. године је задржала своје лице, али је на камену плочу са Мојсијевим порукама постављен крст. Полихромни мурал на таваници није типичан за јудаизам и исписан је хебрејским писмом обрнутог редоследа, па текст може да се прочита једино помоћу огледала.

Апатинци свој град воле због Дунава. Сваког лета Апатин је домаћин Међународне кајак-кану веслачке Дунавске регате - ТИД, чији је старт у Немачкој, а циљ у Румунији, што је пријатна "представа" за гледање. Уређена градска плажа у летњим данима се претвара у праву кошницу, као и ресторан "Плава ружа" који држи кошаркаш Жељко Ребрача, пореклом из овог краја. Много је овде аласа, па се сваког дана поред реке, у чамцу, испричају неке лепе аласке приче. Апатински рибарски еснаф више од два века окупља спретне рибаре или оне који су ту да би од најбољих крали занат. Бисер овог краја је специјални природни резерват "Горње Подунавље", који на простору од 5.560 хектара, представља природно мрестилиште за око 50 врста слатководних риба, међу којима су аутохтоне врсте - шаран, штука, смуђ, сом... Ако сте туриста, па немате своју барку, опет можете да осетите рибарске чари, јер ће вам у Удружењу спортских риболоваца дати дозволу за пецање и чамац, а водич ће вас спровести лепотама "Горњег Подунавља", у којем се налази чувени Апатински рит богат рибом. А ако бисте радије да ловите дивљач или посматрате 280 врста птица, опет сте на правом месту. Шуме "Горњег Подунавља" су адреса и за ове активности.

А где је Дунав, ту су и чарде. Неке од њих, попут "Златне круне" и "Шарана", су упркос годинама и деценијама, сачувале аутентичност, амбијент у којем се боеми добро осећају. И даље су препознатљиве по свеже припремљеној риби и рибљем паприкашу, гулашима од дивљачи, домаћем вину и тамбурашима. Чарде су места у којима се може опипати пулс града, проверити како дише, шта га мучи, због чега се радује. А сви знају да се почетком јула весели због Апатинских рибарских вечери. Тих пет дана, колико траје традиционална манифестација, град се претвара у прави карневал. Посетиоци уживају у представама културно-уметничких друштава, поп концертима, луткарским комадима, такмичењу у пикаду... И док Дунав тече, води се битка за "Златни котлић", а мештани се утркују чија је стара барка најбржа. На крају увек победи шарм.

АКО будете пратили бициклистичку стазу, дугу четири километра, стићи ћете до сада већ доказано добре Бање Јунаковић, чије воде потичу са 700 метара дубине и достижу температуру од 50 степени, што их сврстава у ранг оних у Карловим Варима и Харкању. Због тога је ово мелем за оболеле од реуматских и ортопедских болести, али помоћ траже и парови који не могу да имају децу. Стручне терапије, комплекс од више отворених, али и затвореног базена, није једино што бања нуди. У њу се долази и из искључиво туристичких и хедонистичких разлога, што задовољава Стаза здравља, уређен парк, теретана и комплетан велнес програм.

МОДЕРНА МАРИНА

ЧУВАРИ ИСТОРИЈЕ

О историји Срба из Лике и Баније који су овде колонизирани после Другог светског рата, сведоче експонати материјалне и духовне културе, у Завичајном музеју у Пригревици. У јулу се организује и Личка олимпијада, смотра старих спортова и народних обичаја Личана. Петровдански сабор у Апатину, Грожђебал у селу Сонти, Мајске свечаности и Беле покладе у Пригревици су такође разлози због којих вреди посетити апатинску општину.