Мртав Сердар плаши Црногорце

КАД је далеке 1916. године, чувајући одступницу братској српској војсци чувени бригадир Јанко Вукотић, горе у брдима „испод самог неба“, победио неприкосновену аустроугарску војску, тада већ славом овенчани јунак није ни слутио да ће ући у историју ратовања.

Војник од каријере, није сањао да ће постати оличење саможртвовања, али и трагичар који ће после распада војске и државе Црне Горе, разочаран потоњим збивањима, умрети далеко од родног Чева. Још мање да ће га заборавити и отаџбина којој је верно служио и за чију слободу и част се борио.

Заборавили су га и Мојковчани, односно владајућа ДПС, која је дан општине, који је обележаван седмог јануара у знак сећања на славну епопеју Вукотића и његове војске, преименовала у 13. август, на дан кад су се у једну спојиле општине Поља и Мојковац.

Званична Црна Гора, али и она „неформална“ није се ко зна колико дуго сетила да обележи годишњицу смрти човека који је четири године пре Мојковачке битке добар део садашње њене територије ослободио од Турака. Није послушао наредбе краља Николе да после ослобађања Мојковца и Бијелог Поља не учини „ни корак даље у Санџак“, макар да му „све важније тачке и вароши депутације изашиљу и нуде се на предају“. Први и једини краљ Црне Горе није желео компликације са Аустроугарском, али тадашњи бригадир Вукотић није послушао човека, чија реч је увек морала бити последња и пред његовом војском су падали Пљевља, Беране, Плав, Гусиње.

Славни сердар није ни слутио да ће у кући свог унука, Јанка, у Подгорици бити прва амбасада Србије, на чијем тлу почива, али ни то да ће се један од локалних политичара у Мојковцу, где му је 1997. године поводом 80 година обележавања подигнут споменик, похвалити како ће „иселити“ Вукотића из градића на Тари који се по њему прочуо. Није, додуше, успео да га „исели“, али је са дружином „укинуо“ седми јануар, који је донедавно био слављен као Дан општине Мојковац.

Животни пут чувеног сердара, рођеног на Чеву, у околини Цетиња, 1866. године, био је и те како интригантан. Један је од првих школованих официра Књажевине Црне Горе. После завршене војне академије у Италији постао је бригадир (бригадни генерал), па сердар. После блиставих победа у балканским ратовима, у биткама у Санџаку и Метохији, именован је за начелника врховне команде црногорске војске. Славу војсковођа којима се клањао свет задобио је у Првом светском рату.

Ни прошли 18. фебруар, дан смрти чувеног сердара, није био прилика да се отаџбина сети свог великог сина. Можда и да откупи његову родну кућу на Чеву код Цетиња, коју су Вукотићи продали још почетком 20. века. Не да би се терао инат онима који би да из Црне Горе протерају и сећање на њега, већ да би се на његовом делу учили они који долазе... О повратку сердара у родну Црну Гору нико ни да „зуцне“. Чак ни две деценије после „повратка“ краља Николе из Сан Рема на Цетиње. Очигледно, уместо да се окупе око његовог дела, мртав сердар плаши Црногорце.

ЋЕРКА ВАСИЛИЈА ГЛАВНИ ШИФРАНТ

САНЏАЧКА војска, која је 45 дана бранила мојковачке положаје, штитећи одступницу братској српској војсци, није више имала снаге - њено бројно стање било је готово преполовљено. Након крвавих борби на Мојковцу сазнали смо да су све српске трупе прошле кроз Скадар и да ту очекују савезничке бродове који ће их превести на Крф. Међутим, војска је држала те положаје све до 21. јануара, кад је стигло последње наређење да се разиђе, „јер војска више не постоји“... Слом Црне Горе мој отац је доживео као најдубљу личну трагедију. Иако му је тада било тек 49 година - био је оронуо као старац. Пао је у очајање и ми, који смо у тим часовима били око њега, мислили смо да је свршено, да неће преживети. Одвели смо га некако у село Грлић, близу Даниловграда, код рођака да ту издане, пре него што угледа плавичасте аустроугарске униформе. Али, судбина је хтела да преживи и падне у руке аустроугарских војника... После ослобођења и уједињења, мој отац се, као и други, вратио из логора, дочекан свим почастима и признањима, не само због битке на Мојковцу, већ и због других битака које је успешно водио у три рата. Умро је 1927. године у Београду и сахрањен у издвојеној парцели на Новом гробљу, десно од главне капије, одмах до гробнице Николе Пашића. Умро је у шездесет првој години. Годину дана раније унапређен је у чин армијског генерала. Држава му је подигла споменик... сведочила је Василија, која је са оцем на положају гледала непријатељске ровове.