Већ 18 година доказује да се разболео од бомби!

МИЛАН Радић из Крушевца отишао је на Косово и Метохију као резервиста, два дана по почетку НАТО бомбардовања, на позив отаџбине. Није се бунио. И тада и сада, 18 година касније, срећан је што су позвали баш њега, а не његовог брата, самохраног оца двоје деце. Опет би, каже, поступио исто, иако је "пуна снага" с којом је тог пролећа, у својој 34. години, стигао на КиМ, одавно "исцурила". Седам година после бомбардовања Милану је откривен карцином штитасте жлезде са метастазама, и сад једва бије и своју личну битку: са истом оном отаџбином чијем позиву се без речи одазвао, а која га је у међувремену, уместо за браниоца и хероја, "прогласила" за - фалсификатора.

Милан је био први у Србији који је остварио право на инвалидску пензију као ратни војни инвалид на основу налаза доктора, експертиза, вештачења... Корак по корак, све како је поступком прописано. Добио је пензију - 30.000 динара. Да ли је мало или много, није, каже, ни размишљао, иако је то једини приход од којег живе он и супруга, која је због Миланове болести пред дипломирање напустила пољопривредни факултет.

Да је тад подвлачио црту: папиларни карцином штитасте жлезде са метастазама на лимфним чворовима и десној бази лобање и 30.000 динара пензије - била би два најупечатљивија, доживотна подсетника на боравак на КиМ, од 26. марта до 22. јуна 1999. године, када је 12. дан по окончању бомбардовања његова јединица повучена с терена. Али вртешка у његовом животу тек ће се покренути, и ево, годинама никако да се заустави, а Милан се на њој осећа као човек са "најтежом дијагнозом болести кретања" - ужасно.

Прво је ПИО фонд поништио основ пензионисања. Милан више није био пензионер борац, са повредом на раду, него пензионер болесник, као било који други који се ко зна због чега, и од чега, разболео. Пензија је са 30.000 "скресана" на 20.000 динара.

- Ни ту се прича не завршава, јер је ПИО поднео две кривичне пријаве против мене које је потписала Снежана Тадић - говори за "Новости" Милан са изразом човека који је већ ко зна колико пута, и на колико места, понављао исту причу, најчешће са утиском да се обраћа зиду. - Испитиван сам у Крушевцу, по налогу јавног тужиоца. Констатовано је да нема елемената кривичног дела. Годину касније, 4. 12. 2015, окривљен сам за фалсификовање три експертизе које је седмочлана комисија потписала, на основу доказа опет сам ослобођен. Сад чекам даље кораке ПИО фонда, који је прво, ваљда, требало да пита свог службеника зашто није оверио копије када је мени вратио оригинале експертиза.

Милан није осећао своју болест све док, сасвим случајно, на врату прликом бријања није открио мали оток, као после убода комарца. Није много обраћао пажњу на то, али оток није пролазио недељама. Онда су почела снимања, једно, друго, треће... Закључак је био "није ти ништа", све док специјалиста за максилофацијалну хирургију није тражио налаз са ултразвука. Милану су се дотад већ јавиле вртоглавице, несвестице, често је повраћао... На ултразвуку је око аорте откривена израслина величине пет са четири центиметра.

- Оперисан сам у Крушевцу, у јулу 2006. године, а онда су ме послали у Београд, у Институт за онкологију и радиологију Србије - прича Милан. - Већ у септембру сам оперисан други пут. Оперисао ме је, на Малу Госпојину, професор др Радан Џодић. Касније сам лечен радиоактивним јодом у Крагујевцу, пијем надокнаду хормона штитасте шлезде, идем на контроле, али резултати нису баш добри.

Откако је болест откривена, Милан је, каже, сумњао да је она последица изложености канцерогеним агенсима током бомбардовања, али чекао је да то неко и потврди.

Фото: З. Јовановић

- Ми као војска нисмо били заштићени, а неколико пута смо и директно били изложени експлозијама - прича Милан. - Од Ђураковца, када су испаљени пројектили за које је и НАТО касније признао да су имали пуњење осиромашеним уранијумом, били смо удаљени једва 150 метара ваздушном линијом. Рејон где се кретала моја јединица, између Дренице, Пећи, Ђураковца и Рудника, свакодневно је гађан. Утврђено је да је на 95 одсто локација где су они гађали, а где је била моја јединица, зрачење било 1.100 пута увећано, односно било је 235.000 бекерела по килограму. Те налазе је Мирјана Анђелковић Лукић публиковала у књизи "Дарови 'Милосрдног анђела'". Ми то тада нисмо знали, али чињеница је да смо били незаштићени. Војска није радила деконтаминацију ни људи, ни терена.

После операције, на једној од контрола професор Џодић је питао Милана за сагласност да узорак одстрањеног ткива тумора пошаље у Јапан и у једном од налаза препоручио генетско испитивање парафинских калупа "због могућег индукованог папиларног МА ПС у зони зрачења три месеца 1999. године".

Милан нема сазнања да ли су узорци послати у Јапан и да ли су рађене анализе, али на основу професорове препоруке је упућен на Институт за медицину рада "Др Драгомир Карајовић", у Центар за јонизујуће зрачење у Београду. Тамо је дао крви и 24-сатни урин. Нађене су - хромозомске аберације, односно промене у геному и хронична озраченост!

- То су потврдиле три експертизе - каже Милан. Такве експертизе имамо само нас петорица у Србији. Неколико колега са којима сам био на КиМ само су нестали, од леукемије и сличних болести. Сви који смо били у јединици имамо исте печате на врату. Можда то ништа и не значи, али некако смо обележени. Има оних који тврде да осиромашени уранијум, за њих вероватно и плутонијум којим је, такође, налажен на местима где је НАТО гађао, нису опасни. Ја кажем, ако је здрав, дајте нам по теглу па да мажемо на хлеб.

ЗРАЧЕЊЕ НА СВАКОМ КОРАКУ

МИЛАН каже да је гледао мапе где су нађени осиромашени уранијум, па и плутонијум, које поседују и стручњаци који траже да се установе последице НАТО бомбардовања по људе и животну средину:

- На сваком месту где сам ногом крочио за та три месеца боравка на КиМ стоји тачкица да је гађано пројектилима са уранијумским пуњењем.