Нису гладни само кад спавају

У ТРОШНОМ, са свих страна окрпљеном кућерку на периферији Зајечара живи Гордана Јоновић са петоро унучади - Јованом (13), Маријом (12), Иваном (10), Горданом (9) и шестогодишњим Златком. Сама их чува, а живе од социјалне помоћи. Једини оброк најчешће им је онај добијен у народној кухињи.

- Мој син Бојан умро је на Ђурђевдан пре пет година. Пао је изненада, убио га је излив крви на мозгу. Када смо давали прву суботу, његова жена је побегла и удала се за другог. Оставила је ове сирочиће. Најмлађи Златко је тада имао девет месеци. Од онда сам им ја и отац и мајка и све што имају - говори бака Гордана очију пуних суза.

Имају два кревета, а да имају и трећи не би имали где да га ставе. Спавају по троје на трошним каучима, који пропадају чим се на њих седне. Гардеробу, коју углавном добијају од Црвеног крста, чувају у торби и кутијама јер немају орман. А и да имају, тешко би га сместили у једну од две премале собе. Бетонски под испуцао, а ни зидови не изгледају много боље.

Немају сто за ручавање. А и да га имају, не би имали шта од хране на њега да ставе и тешко би се свих петоро сместили у три пластичне столице. Уместо постељине, на креветима су наслагана закрпљена истањена ћебад, на вратима уместо стакла залепљени картони. Најгоре је, ипак, кад пада киша.

- Све прокишњава, немамо толико судова да ставимо и сакупљамо кишницу - каже Гордана. - И стари "смедеревац" је отпозади скроз труо, више уопште не може да нас угреје. Кад је хладно, окупимо се, умотамо и ћутимо. Немамо ни једно једино дрво. Страх ме хвата шта ће бити зимус. Ниједно дете нема ципеле. Прошле зиме су ишли у папучама и исцепаним патикама.

Бака каже да немаштина није највећа мука.

- Златко и Гордана, која данас није ту, имају шум на срцу. Сваког месеца имају обавезну контролу у Београду - једва говори бака. - А, лекар је казао да ће Златка морати да оперише, толико му се стање погоршало. Док деца спавају, ја надгледам Златка, јер се гуши у сну, па морам да га будим.

Да би ублажили глад, деца раније иду у кревет, јер, каже Гордана, док спавају не осећају колико су гладни.

- Јован иде у надницу. Сече дрва, заради и до 500 динара на дан, па од тог новца купим храну. Срце ме боли што се мучи са 13 година, али мора због остале деце - говори бака.

Она каже да су дужни за струју око 10.000 динара, за воду око 15.000, и сваки час чекају искључења. Прошле године били су пет месеци "у мраку", али се Гордана позајмила да плати рачуне и још увек отплаћује дугове.

Иако живе у више него тешким условима, сви су солидни ученици, неко врлодобар, неко добар, а Златко креће у предшколско.

- Немамо новца ни за једну једину свеску. Немају књиге, оловке, а кад некако дођемо до прибора за школу носиће га у кесама, јер о школским торбама могу само да сањају - прича Гордана.

Сва деца знају када су им рођендани. Тада се надају да ће бака да им поклони кесицу бомбона, па да поделе међусобно и прославе. Али, нема се увек за бомбоне. И то је велики луксуз за њих.