Са пакрачким Србима: Нада јача од патње и страдања

ЖИВОТНА прича осамдесетчетворогодишње Савке Ненадовић из пакрачког села Кусоње осликава судбину већине српских повратника у западној Славонији. Бака живи сама, од мале пензије, у трошној кући, у сабласном и пустом месту, где су бројне српске куће уништене и зарасле у трње и шипражје.

Савку затичемо у дворишту, у суботу, на дан устоличења новог епископа славонског Јована. Целе ноћи киша је падала. Водена бујица је однела макадамски пут поред њене куће. Блато је свуда. Тај пут води до православне цркве Светог Георгија, на чијим зидовима се још виде оштећења из рата.

- Децо, кога тражите? - упита нас старица са дворишне капије. Питамо је како да дођемо до цркве.

- Пешке. Или се вратите на пут за Пожегу. А одакле сте, децо?

Драго јој, вели, што смо је посетили.

- Нек сте дошли. Нек и нас неко обиђе. Самоћа је тешка. Да ми није сина и унука, који живе у Србији, не знам шта би’. Они ме једино често обиђу.

Савка се у ово српско село вратила пре 16 година. Муж јој је преминуо. Син Стојан и кћерка Софија сада живе у Србији. Бака је остала сама да чува вековно огњиште. Има малу башту и пензију. Помогну јој и деца. Најгоре је, каже, зими. Док ложи ватру и греје собу, вели, сети се шта је све проживела.

- У Кусоњама Срби су убијани и ‘41 и деведесетих. Село је спаљивано, људи убијани - каже она.

У протеклом рату у овом месту побијено је неколико старијих Срба који нису успели да побегну. Хрватска војска у акцији „Бљесак“ протерала је 15.000 пакрачких Срба. Страдало је и Савкино село.

- Било, не поновило се никоме - одмахује руком старица.

Заобилазним путем долазимо до цркве која је страдала и у Другом светском и у протеклом рату. Милан Козловић, српски повратник у Кусоње, прича нам да су усташе 13. августа 1942. године цркву спалиле заједно са бројним народом у њој, углавном избеглицама са Козаре.

- Деда ми је убијен у логору Јадовно - каже Милан. - Несрећна судбина настављена је и у протеклом рату. Овде је убијен и мој отац. Његови посмртни остаци су идентификовани тек 2000. године.

У подножју села, крај пута за Пожегу, зјапи уништени Дом културе. Испред Дома спомен-плоча Србима убијеним ‘42. На њој пише да су усташе тог 13. августа убиле, спалиле у цркви и бациле у бунар 251 жртву, међу којима је било много жена и деце. Наравно, и плоча је била уништена у акцији „Бљесак“, па је обновљена.

- Сада живимо мирно - прича Милан. - Нема тензија, ни мржње. Али, Срби и Хрвати у Пакрацу ништа не раде заједно. Односи су хладни.

Савка због старости није могла да се из Кусоња спусти до пакрачког храма Свете Тројице где је патријарх српски Иринеј у трон епископа славонских увео владику Јована. Милан је тог дана био редар.

Помагао је гостима да се сместе. Причао им је о историји епархије, храма и владичиног двора. Све ове светиње су уништене и спаљене у протеклом рату.

- Доласком новог епископа Јована вратила нам се нада да ћемо обновити храмове и куће - каже Милан.

Свечаности је присуствовала и осамдесетогодишња Мара Голубовић из села Кусоње. Живи са мужем Гојком. Деца су јој у Бањалуци.

Спомен-плоча испред Дома културе

- Даће Бог да са новим владиком дођу боља времена за нас - нада се Мара. - Намучили смо се у рату. Морали смо да бежимо и напуштамо огњишта. Драго ми кад видим оволики свет око храма.

У Кусоњама тренутно живи око 150 Срба. Пре рата у овом селу их је било 1.100. Православаца је све мање у Пакрацу. Ипак, доласком новог владике враћена им је нада да ће Срба у овом делу западне Славоније у будућности бити више. Да ће се породице окупити на вековним огњиштима и обновити домове и храмове.