“Васкрснуо“ као Стефан

СТАНКО Вучковић (59) из Мркоњић Града, бивши камионџија „Траншпеда“, који је на четири точка прошао целу Европу, Русију, Азербејџан, ратник и рањеник у последњем рату на просторима Босанске крајине, после тешког рањавања - нестао је. Разочаран, спаковао се и „васкрснуо“ у Стефана, који је као искушеник ушао у манастир Велику Ремету и постао њен игуман.

Архимандрит Стефан Вучковић, старешина манастира Велика Ремета на јужним падинама Фрушке горе, први пут за новине прича о „прошлом животу“. Каже да је желео да се замонаши, јер му је цивилни живот био празан. Тражио је мирно уточиште, где ће моћи да прошири своје духовне видике. После тешког рањавања у Јајцу, октобра 1992. године, када су га ратни другови однели у мртвачницу и отписали из живих, „васкрснуо“ је и одлучио да обуче монашку одежду. Постао је монах са 40 година.

„Бивши“ Станко рођен је на Вучјој Глави код Мркоњић Града. Као момак, пред служење војног рока, покушао је да у Аустрији заради за хлеб, али му није пошло за руком. Вратио се и сео је за волан „Траншпедовог“ камиона. Стасити Станко крстарио је Европом и Азијом, све до почетка деведесетих, када се вратио у родни град да са мештанима чува кућни праг.

- Ми Вучковићи смо део црногорског племена Дрекаловићи. Част налаже да се брани своје, али у том рату најтеже је било бити ратник и човек. Срећом, прошао сам чистих руку, а после рањавања, добрих годину дана лечио сам ногу само да бих је сачувао - прича монах Стефан. - После једног гранатирања, закачио ме је гелер и добро ми поцепао леву ногу. Почео сам да се знојим и убрзо сам се онесвестио. Било је ту много мртвих, а моји саборци рачунајући да и од мене нема ништа, заједно с њима, стрпаше ме у мртвачницу. Лежао сам на једном столу и после неколико сати почео сам да долазим свести - прича игуман Стефан. - У преви мах нисам знао где сам. Пријатељи су били у шоку. Тада сам одлучио да променим живот.

Разочаран у оно што је проживео у рату, своје и страдање других људи, ране и бол, ништа више није било исто. Камион га није привлачио, људи су постали нервозни. Реши да пресече - мушки. Поздравио се са најближима и закуцао на манастирска врата, у месту у ком је једном већ био када је имао 27 година.

Тадашњи старешина Велике Ремете архимандрит Данило, веома стар и још две монахиње, уверили су се да у бившем Станку, а сада Стефану имају одличног сарадника. Човека који не бежи од посла, човека који брзо учи и који се не одваја од књиге. Тако је 1997. Стефан Вучковић, рукоположен у монаха, да би данас био игуман обновљеног манастира Велика Ремета, који сваким даном све више захваљујући његовом и напору 12 монаха и монахиња, поред верског, постаје и културни центар.

- Радимо много, још обнављамо оно што је у Другом светском рату порушено, али смо окренути издавачкој делатности, просветитељству. Данас људима треба лепа реч, разговор, подршка... Ту смо, увек спремни да помогнемо. Врата манастира свима су отворена - прича игуман Стефан док шетамо манастирским комплексом.

Очигледно да је Стефан нашао своје место, задовољан је животом и зато је спреман да сваком ко наврати изађе у сусрет, пружи помоћ, или му бар удели користан савет.