Веровања записана у азбуци

ЈОШ од ране младости у своје бележнице сам уносио све што сам у народу чуо и видео, а што сам држао да се односи на његов живот, веровање и културу. Многе од тих бележака сам наштампао, али и поред тога, доста ми је остало. Сређујући их, видео сам да сам многе пропустио употребити.

Судбина двотомног азбучника "Из бележака И-ИИ" Тихомира Р. Ђорђевића (1868-1944), чије делове "Новости" ексклузивно објављују, умногоме личи на усуд других вредних а скрајнутих трагова наше прошлости. Пре много година његове сестричине, Лјубица и Даница Јанковић, оригинални рукопис поклониле су Српској академији наука и уметности, са препоруком да не остане заробљен у тами. Текст је 1960. редиговао академик Виктор Новак, али књига до данас није штампана. У Народној библиотеци Србије, која чува легат једног од утемељивача српске и балканске етнологије, недавно су одлучили да тај посао изведу до краја. Записи су већ прекуцани, а сам аутор их је разврстао по азбучном реду.

- Рукопис је готово спреман за објављивање - каже за "Новости" Велибор Прелић, библиотекар из Фонда легата и библиотека целина у НБС. - Ђорђевићев азбучник ће, верујем, изазвати интересовање јавности, поготово што је реч о нашој традицији, заборављеним обичајима и веровањима, која, у поплави разних преузетих новотарија, враћају нешто што је било својствено само овом простору.

Ђорђевићева интересовања била су веома различита. Од народног живота Срба, преко обичаја Рома, Влаха, Цинцара, Грка, Черкеза, до проучавања фолклора и друштвених појава не само у Србији, већ и на Балкану. Нјегов необјављени рукопис, у коме су дата народна веровања, представља и својеврсно историјско штиво. Историја у њему није представљена кроз описе политичких догађаја, преврата и сукоба, већ сагледана народним очима.

Ђорђевић је, на пример, забележио како је кнез Милош, пролазећи кроз село Рујиште, наишао на Нешицу Милкића, наказу малога раста. Видевши га да чува овце, кнез Милош се сажалио и повео га са собом у Крагујевац. Нешица је живео тамо, све док Милош није отишао из Србије. Постоји прича да је семе дувана у Алексинац први донео кнез Михаило.

И данас је непознаница да ли је чувени епски јунак Марко Краљевић заиста постојао и ко је он био. Ђорђевић је сачувао неколико легенди. По једној од њих, Марко Краљевић је као дете чувао овце. Био је слаб и кржљав, па су га други чобани тукли и злостављали.

- Једанпут нађе он у планини вилино дете где на сунцу у колевци плаче. Од грања му начини хлад и стане га љуљати да заспи. У то наиђе вила и, да би га наградила, задоји га својим млеком. Од слабог и кржљавог детета постаде јунак. Затим га одведе у шталу, где је било пуно ждребади, па му нареди да свако ждребе повуче за реп. Како би које повукао, тако би пало. Само једно мршаво ждребе не паде. Вила му рече да га узме. То је Шарац - забележио је Ђорђевић.

По другој легенди, Марко Краљевић је био краљев син. Мада је свуда представљен као разбарушен јунак, дуге косе и бркова, у алексиначкој причи отац га се одрекао зато што је био ћелав. После разних животних вратоломија, које је углавном провео са коњима, срео је вилу и његов живот се променио. Ђорђевић је бележио и многа веровања. Једно од њих одгонета како се отарасити напасти - жутих мрава, чија је појава у оскудној Србији између два рата пратила и богаћење зеленаша.

- Када се мрави појаве у кући, треба узети мало хлеба од зеленаша (који глоби народ), па бацити мравима и они ће побећи - преноси аутор. Српског етнолога заокупила су и необична, данас готово незамислива правила. Једно је забележио 1928. у Црној Гори.

И сам виспрен и духовит, Ђорђевић је радо записивао народне поруге. Пронашао је да се за Шиђане прича да су појели Шарова. Кад су били у гостима, појели су домаћину све што је имао. Не знајући шта да ради, заклао је свог пса и дао им и њега. У Охриду пас не лиже судове. Верује се да они који из њих једу могу добити франгу (сифилис). Ђорђевић је оставио обимну документацију о Јеврејима у Србији. За градове у којима их нема, говорило се да су грађани лошији од њих. Зато Јевреји не смеју да се настане.

Роми су непресушна инспирација етнолога. У једном запису Ђорђевић наводи да се "Цигани" не жене Српкињама, нити Срби "Циганкама". Свуда је тако било, осим у Трстенику. Тамо их је било исто као и Срба. у Новом Пазару муслимански синови женили су се у 15 година. Само су касапски синови имали права да се жене још раније. Кад младу доведу у кућу у Сињу, свекар је тера да игра, да види да није саката.

У Румунији је био обичај да за време великог поста за цело село пости једна баба. Сељаци су јој зато морали набављати зејтина, рибе, пиринча, ракије и вина. Ако би случајно "заборавили" своју обавезу, претила им је да ће се омрсити. Колико је веровање о зидању Скадра на Бојани било уврежено у народу, говори прича о томе како је грађена црква у селу Мосни, у поречком округу. Тамошњи сељаци молили су учитеља да не дозволи ђацима да се приближе темељима цркве. "Мајстори могу намерити које дете и ту га узидати."