Век и по на тавану

 ДА ЈЕ судбина хтела да поживи више од 27 година, вероватно би достигао славу својих великих суграђана Паје Јовановића и Уроша Предића. Овако, Вршчанин Јован Вулетић (1825-1852), је са укупно четири дела - два портрета, једним цртежом и једном историјском композицијом - остао само бљесак, додуше више него сјајан, на самом зачетку српског романтизма који ће, нешто касније, онако раскошно обележити Ђура Јакшић, Новак Радонић и други наши великани.
Управо је Јакшић, када је Вулетић од туберкулозе умро у родном Вршцу, записао болну реченицу: „После толиких мука, шта би од свега - само прах“. А од четири поменута дела уметника који је сликарство, као један од првих стипендиста Матице српске док је она још била у том граду, учио у Пешти, а потом и у Бечу, до сада се знало само за три. Сада се, међутим, зна и за четврто.
- Ни сањао нисам да ћу, када сам од пријатеља из Музеја Војводине чуо да једна породица у Руми на тавану држи слику из 19. века која им је остала од прадеде, иначе произвођача намештаја, наћи овако нешто - каже новосадски колекционар Борис Србиновски. - Ни кад сам је видео, нисам препознао Јована Вулетића, али је нешто у мени заиграло, казујући ми да то није обично откриће.
Тек кад је потпуно руинирану слику донео у Нови Сад и пажљиво загледао њену позадину, Србиновски је открио прилично избледео и делимично испрекидан, али недвосмислен запис писан, старословенском ћирилицом, уметниковом руком, који гласи: „Едно Србско позорие молов. сл. Јоана Вулетича, ученик ИИИ год. Акад. Худож. код С. АННЕ у Бечу 25. Октобера 1849“.
- Тек тад сам, заправо, постао свестан шта сам нашао, да бисмо, касније, током рестаурације слике која је, иначе, била у таквом стању да је са ње, само овлашним ударцем могло све да отпадне, а коју је сјајно обавио Марио Вукнић, академски сликар и рестауратор Покрајинског завода за заштиту споменика културе, у десном доњем углу открили и фрагменте Вулетићевог потписа - каже Србиновски.
Аутентичност слике су, у међувремену, потврдили историчари уметности Никола Кусовац, др Миодраг Јовановић и Милена Врбашки која је, дефинитивно, одредила и њен назив. Пошто у поменутом запису са полеђине није могао да дешифрује реч „позорје“ које је, у времену њеног настанка, имало значење данашњих речи „сцена“ или „слика“, Србиновски је, вођен садржајем, слику назвао „Данак у крви“.
- С обзиром на време њеног настанка и чињеницу да је отимање српске деце или „данак у крви“ јењавало још средином 17, а укинуто почетком 18. века, то није био одговарајући назив - каже Милена Врбашки, иначе кустос Галерије Матице српске.
У складу са записом са полеђине, слика је, управо на њен предлог, најзад добила назив „Једно српско позорје или упад Турака у српско село“, скинувши још један слој заборава са аутора који је, свакако, заслужио - памћење.

БОГОБОЈ И СРПКИНЈА
ОД УКУПНО три дела за која се, пре откривања „Једног српског позорја или упада Турака у српско село“, поуздано знало да су Вулетићева, два су портрети архимандрита манастира Крушедол Прокопија Ивачковића и, средином 19. века, веома популарног романописца Богобоја Атанацковића који је живео у мађарском граду Баји. Треће је цртеж на којем је, према мишљењу Милене Врбашки, једна од личности позната песникиња тог времена Милица Стојадиновић - Српкиња.