Ду­го пу­то­ва­ње у пра­во­сла­вље

ЧАК из да­ле­ке Ир­ске, пре­ко Лон­до­на и ма­на­сти­ра све­те Ма­ри­је Маг­да­ле­не у Гет­си­ма­ну (Је­ру­са­лим), сти­гла је у Ма­на­си­ју и ту ба­ци­ла си­дро мо­на­хи­ња Бри­джит Лорд. Због пра­во­сла­вља је на­пу­сти­ла сво­ју ку­ћу у Ир­ској, и сво­ју ве­ру ро­ди­тељ­ску, и да­нас у за­ду­жби­ни де­спо­та Сте­фа­на да­не про­во­ди у ти­хо­ва­њу, да­ле­ко од очи­ју спољ­ног све­та.
Се­стра Бри­ги­та, ка­ко је зо­ву ов­де, име је до­би­ла по ир­ској све­тој Бри­ги­ти, и ка­ко ка­же игу­ма­ни­ја Ма­на­си­је ма­ти Вар­ва­ра, већ со­лид­но раз­у­ме и го­во­ри срп­ски. До­шла је са ди­пло­ма­ма ра­зних шко­ла, по ужој стру­ци је про­фе­сор књи­жев­но­сти, а глав­но по­слу­ша­ње јој је да пле­те бро­ја­ни­це и про­да­је све­ће. Овај ма­на­стир, чи­је се­стрин­ство да­нас чи­не 23 ка­лу­ђе­ри­це, има ви­ше­ве­ков­ну тра­ди­ци­ју у при­ма­њу мо­на­ха-стра­на­ца, па је до не­дав­но у ње­му би­ла и Бел­ги­јан­ка ма­ти Се­ра­фи­ма, са­да у Есек­су, у Ен­гле­ској.
От­куд да се кћи оца ка­то­ли­ка и мај­ке про­те­стант­ки­ње из ме­ста Дан Ли­ри у Ир­ској, на­ђе у на­шој срп­ској сре­ди­ни? Нје­но пу­то­ва­ње у пра­во­сла­вље, ка­ко са­ма ка­же, би­ло је ду­го и по­ступ­но, а за­по­че­то је још у сту­дент­ским да­ни­ма у Лон­до­ну, кад се с пра­во­сла­вљем су­сре­ла пр­ви пут. Пре­о­крет је до­нео су­срет с ру­ским ми­тр­о­по­ли­том Ан­то­ни­јем Блу­мом, а за­тим и ко­ле­гом с фа­кул­те­та Ни­ки­том Га­ли­ци­ним, чи­ја је по­ро­ди­ца 1917. мо­ра­ла да на­пу­сти Ру­си­ју. Ни­ки­та је Бри­ги­ту по­вео на из­ло­жбе пра­во­слав­них ико­на из мно­гих при­ват­них ко­лек­ци­ја, ко­је су је за­па­њи­ле сво­јом ле­по­том.
- Сва­ка цр­ква ко­ју сам тих да­на по­се­ти­ла - а би­ло их је мно­го, и у не­ки­ма сам оста­ла ду­го вре­ме­на - до­но­си­ла ми је из­ве­сно раз­о­ча­ре­ње: не­што је не­до­ста­ја­ло, што ни­сам мо­гла да де­фи­ни­шем, а ипак сам га сна­жно осе­ћа­ла - ве­ли ова мо­на­хи­ња. - Во­ле­ла сам сво­ју Ан­гли­кан­ску цр­кву, али сам је све ма­ње осе­ћа­ла сво­јом. Мо­гућ­ност ру­ко­по­ла­га­ња же­на про­у­зро­ко­ва­ла је уну­тра­шње по­де­ле, али ја ни­сам има­ла же­љу да се при­дру­жим ни­јед­ној су­прот­ста­вље­ној гру­пи - мо­ји раз­ло­зи за од­ла­зак би­ли су уко­ре­ње­ни у не­што не­из­мер­но ду­бље не­го што је тре­нут­ни за­нос. Свом ду­хов­ни­ку сам ка­сни­је ре­кла - тр­ча­ла сам у су­срет, а не бе­жа­ла од.
Пре­кр­сти­ла се у ру­ској цр­кви у Лон­до­ну, не ки­да­ју­ћи, ипак, са­свим ве­зе са сво­јом Ан­гли­кан­ском цр­квом. Он­да се при­дру­жи­ла све­пра­во­слав­ном дру­штву све­тог Јо­ва­на Кр­сти­те­ља у ко­ме је упо­зна­ла мно­ге Ср­бе, да би по­том, због лич­них тра­у­мат­ских окол­но­сти, од­лу­чи­ла да на про­бу ста­ви свој при­зив за мо­на­шки жи­вот. Већ пр­ви од­ла­зак у Све­ту зе­мљу за Вас­крс, и крат­ки бо­ра­вак у ру­ском ма­на­сти­ру Ма­ри­је Маг­да­ле­не оста­вио је то­ли­ко сна­жан ути­сак, да се три ме­се­ца ка­сни­је по­но­во об­ре­ла у Је­ру­са­ли­му, и за­мо­на­ши­ла.
Ту је већ пр­ве го­ди­не сре­ла сво­ју са­да­шњу игу­ма­ни­ју Вар­ва­ру, та­да мо­на­хи­њу из Ма­на­си­је, ко­ја је до­ла­зи­ла у Све­ту зе­мљу да ре­ста­у­ри­ра ико­не у цр­кви Све­тог Гро­ба. И то је ути­ца­ло да по­сле де­сет го­ди­на мо­на­шког жи­во­та у Све­тој зе­мљи до­ђе у Ср­би­ју.
- Че­сто су ме љу­ди у Гет­си­ма­ну пи­та­ли ка­ко сам пре­шла у пра­во­сла­вље, а мој од­го­вор је увек био - да се ни­кад ни­сам осе­ћа­ла као код ку­ће док ни­сам на­шла пра­во­слав­ну цр­кву - ве­ли се­стра Бри­ги­та. - Пи­та­ју ме то и ов­де, у Ма­на­си­ји. Сад обич­но од­го­ва­рам да сам се јед­но­став­но вра­ти­ла сво­јим ко­ре­ни­ма, јер је Ир­ска не­ка­да та­ко­ђе би­ла пра­во­слав­на. Че­сто до­да­јем да по­сто­ји келт­ски крст на кро­ву на­ше ме­то­хиј­ске цр­кве, сме­ште­не у под­руч­ју у ко­ме су Кел­ти и Ср­би не­кад жи­ве­ли за­јед­но.
Уве­ре­ње да је њен до­ла­зак у Ср­би­ју "са­мо пре­ла­зак из јед­не све­те зе­мље у дру­гу", се­стра Бри­ги­та пот­кре­пљу­је ре­чи­ма: "По­се­ти­ли су ме не­дав­но кум­чи­ћи из Ен­гле­ске и про­ко­мен­та­ри­са­ли ка­ко је за њих би­ло ла­ко да упо­зна­ју Ср­би­ју - до­вољ­но је би­ло да са­мо оби­ђу срп­ске ма­на­сти­ре!"
На пи­та­ње да ли по­не­кад осе­ћа бар ма­ло но­стал­ги­је, јер и ка­лу­ђер је пре све­га чо­век, од­го­ва­ра: "Ма­на­си­ја, са сво­јим окру­же­њем до­ста ли­чи на мој во­ље­ни Глен­да­лох. Али, мо­нах је ста­нов­ник све­та, ње­го­ва је ми­сао усме­ре­на ка Бо­гу, а не ка ово­зе­маљ­ском. Мно­ги су стран­ци пре ме­не ов­де гра­ди­ли срп­ску ду­хов­ност, од грч­ких све­ти­те­ља Ки­ри­ла и Ме­то­ди­ја ко­ји су осно­ва­ли срп­ско мо­на­штво, до Кон­стан­ти­на Фи­ло­зо­фа, јед­ног од Си­на­и­та и во­ђе мо­на­ха у чу­ве­ној пре­пи­си­вач­кој шко­ли".
- Све­та Бри­ги­та је учи­ла мо­на­хи­ње ва­жно­сти мо­на­шког ра­да у га­је­њу жи­во­ти­ња, мле­кар­ству, у ку­ћи, и би­ла је за при­мер у мно­гим по­сло­ви­ма. Си­гур­но би се осе­ћа­ла као код ку­ће и у на­шој ше­сто­ве­ков­ној Ма­на­си­ји, са чу­ве­ном пре­пи­си­вач­ком шко­лом, фре­ска­ма, ра­ди­о­ни­ца­ма за бро­ја­ни­це и на­кит, кра­ва­ма, ов­ца­ма и пче­ла­ма. Исто ко­ли­ко и ја...

СВЕ­ТИ­ЛИ­ШТЕ
ДОК сам жи­ве­ла у Кен­ту, по­зва­на сам јед­ном да одем на хо­до­ча­шће у Вол­зин­гем, у Нор­фолк - да­нас је то ма­ле­но се­ло, али пре Ре­фор­ма­ци­је би­ло је чу­ве­но све­ти­ли­ште са из­во­ром ис­це­љу­ју­ће во­де. Уни­штио га је, као и окол­не ма­на­сти­ре и ла­вре, краљ Хен­ри 8., али је об­но­вље­но пре јед­ног ве­ка и да­нас је то је­ди­но све­ти­ли­ште у Ен­гле­ској ко­је је за­јед­нич­ко и ан­гли­кан­ци­ма, и ка­то­ли­ци­ма, и пра­во­слав­ци­ма. Нје­го­ва об­но­ва је ка­сни­је из­не­дри­ла је­дан ма­ли пра­во­слав­ни ма­на­стир, ка­пе­лу у ба­зи­ли­ци и две ло­кал­не пра­во­слав­не цр­кве, што пред­ста­вља сво­је­вр­сно чу­до...