Мирослав Паровић: Неутралност је правац Србије

Када је крајем 2007. др Војислав Коштуница практично на мала врата кроз Народну скупштину успео да провуче резолуцију о војној неутралности Србије, то је многима деловало као јалов покушај да се избегне нешто што се сматрало неизбежним, а то је да Србија мора бити чланица НАТО.

Подсећања ради, у том периоду још је важила парадигма о крају историје која је постављена после пада Берлинског зида и није било много оних који су веровали да ће Русија успети да се подигне са колена на која је бачена, а засигурно нико није могао предвидети пад "Кримске границе" којим је практично започет процес успостављања мултиполарног света у којем атлантистичка идеологија више није ни једина ни доминантна.

Србија данас има фактичку ситуацију да има важећу резолуцију о војној неутралности, активан споразум о слободној трговини са Руском Федерацијом, преговарачки процес са ЕУ (али још далеко од чланства), као и покренуте стратешке пројекте са Кином од којих је свакако најважнији пруга Београд - Будимпешта. Са друге стране, сведоци смо да Европа поново добија хладноратовске обрисе, те да од Балтика на северу, па до Турске на југу практично само Србија има отворену сарадњу и са Истоком и са Западом, док су све друге европске државе у матрици НАТО и ЕУ политике.

Корист од ове нове гвоздене завесе у Европи има само НАТО који кроз прављење тампон - зоне између Русије и остатка Европе ствара предуслове за потпуно сламање суверенитета Немачке, Француске и других држава Старог континента. Стога, није нерационално претпоставити да управо Немачкој и Француској са једне и Русији са друге стране треба држава у Европи преко које ће моћи да успоставе несметану сарадњу, а Србија слови за можда једино могуће решење.

Оно што лично могу да потврдим јесте да Срби и Србија на Западу имају огроман углед у оквирима новог европског политичког таласа који чине странке попут Националног фронта из Француске, Алтернативе за Немачку из Немачке и Слободарске партије из Аустрије. Овим политичким снагама, које имају најбржи тренд раста, потребан је симбол за политику враћања суверенитета и ослобађања од НАТО притиска и они га управо проналазе у борби коју смо у недавној прошлости водили штитећи свој суверенитет и право на наш начин живота. Са друге стране, ове политичке групације су загледане у Москву, јер знају да једино Русија има довољну снагу да бранећи сопствену независност одбрани и европску цивилизацију. Речју, за њих смо ми Срби симбол, а Русија снага која може да ослободи Европу од НАТО јарма.

Такође, пословни људи из ЕУ трпе све веће штете због санкција према Русији. Стога, не треба да изненади све већи притисак који на владајуће политичке елите у ЕУ (а посебно у Немачкој) врши пословни сектор који тражи или потпуну нормализацију односа са Русијом или пак обезбеђење алтернативних начина сарадње, а Србија и у том смислу слови као добар партнер због споразума о слободној трговини са Русијом.

Оно што је такође одлика времена у коме живимо је и претња од глобалног исламистичког тероризма. У том смислу се никако не сме заборавити да смо се ми као народ први у Европи сукобили са џихадом и да веома добро знамо колика је то претња. Џихадисти су у Босни и на Косову имали своје генералне пробе за нападе на Париз, а логистику за нападе на Европу имају управо на Балкану. Србија водећи рачуна о сопственој безбедности треба да се укључи у борбу против овог зла, те стога треба да појача арсенал дефанзивног оружја. Понуда Русије која нашој земљи нуди наоружање тог типа више је него прихватљива, јер са једне сране јача нашу одбрамбену моћ, док са друге стране не угрожава статус војне неутралности Србије.

Сагледавањем свих ових процеса, мишљења сам да није нимало нерационално определити се за политику активне неутралности, јер у постојећим околностима таква политика може донети Србији кључно потребну стабилност и могућност за привредни раст. Потпуно супротно од ситуације у којој је била несврстана Југославија, данас Србија као активно неутрална и наоружана, може да буде држава преко које Исток продире дубље на Запад. Наравно, неће бити нимало лако одржати курс војне неутралности, а камоли га још додатно проширити и на раван политике. Стога је за почетак важно очувати стабилност нашег друштва јер је то предуслов сваке будуће политике.