КОМЕНТАР: Словенци

АУТОР је Словенац. Уметничко дело, значи, припада Словенији.

По овом критеријуму власти из Љубљане саставиле су списак од 313 уметнина које чувају српски музеји и државне установе. Ултимативно их траже назад. То што су та дела у Србији настала, поштено плаћена, поклоњена или уредно заведена, њих не спречава да од 2015. године редовно понављају свој захтев.

Овај случај говори много о нашој некадашњој браћи, али, богами, и о нама самима.

Није за овај случај најважније то што се Словенија силом отцепила од Југославије. Мање је битно и што ова држава српској заједници никада није омогућила чак ни статус националне мањине. Далеко је важнија дрскост с којом од Србије готово без икаквог основа потражују ова дела, упркос политичкој слаткоречивости о добрим односима и помоћи у евроинтеграцијама. И све то уз гласни заборав порекла, статуса и начина на који су се "њихова" дела затекла у Београду.

Прочитајте још - БАХАТОСТ СЛОВЕНАЦА: Траже нам 200 слика, авионе и филмове!

Намера која се крије иза списка ових уметнина је да се измрцварена и, сукцесијом имовине СФРЈ, већ добро очерупана Србија и додатно ороби. Словенцима заједничка држава није ваљала, што не значи да из ње на било који начин треба извући максимум. Штавише.

Правнополитички арт трилер са Љубљаном, међутим, говори и о нашој небризи за сопствено културно благо расејано од Вардара до Триглава. Србија никада није искористила прилику да своју и имовину својих грађана прецизно попише и затражи је назад.

Тек сада, готово три деценије од распада СФРЈ, држава повлачи прве овакве потезе. За многе драгоцене предмете, уметнине и реликвије вероватно је прекасно. Баштина за коју постоји правни основ за захтев за повраћај требало би по сваку цену вратити у Србију. Тамо где и припада.