Јован Радуловић: Срби у Хрватској живе у гетима!

ЋИРИЛИЦИ никада није било лако у Хрватској. Чак ни у оно време самоуправног социјализма. Можда, чак, ћирилице сада има више него тада. Била је таква политика. Говорили су - нећемо да вас гетоизирамо, шта ће вам ћирилица. Ко је и у оно време штампао књиге на ћирилици у Загребу? Нико. Да ли је био неки часопис на ћирилици. Није. Да ли су биле неке емисије на телевизији. Нису. Ћирилица ће бити присутна онолико колико је сами Срби сачувају.

Писац Јован Радуловић, аутор чувене „Голубњаче“, драме која је обележила његово књижевно стваралаштво, али и целу једну епоху, истиче, у интервјуу за „Новости“, да је процес нестанка српског писма у Хрватској почео давно.

- О томе сам и сам говорио. И био жестоко нападан у хрватској штампи - каже Радуловић.

Нападан је због многих ставова, јер се никада није либио да напише и каже шта мисли. Али, најжешћи напад, прави цунами, како каже, доживео је 1982. када је у позоришту у Новом Саду изведена драма „Голубњача“ која се бавила хрватским злочинима над Србима.

Прозиван је и када је крајем осамдесетих рекао да Срби у Хрватској живе горе него Срби на Косову.

Књижевник, рођен у Полачи код Книна, готово целопкупно стваралаштво посветио је животу Срба у Хрватској.

Осим „Голубњаче“, написао је роман „Браћа по матери“, по коме је касније снимљен истоимени филм. Написао је и збирке приповедака „Илинштак“, „Даље од олтара“, „Идеалан плац“... Романе „Од Огњене до Благе Марије“, „Прошао живот“. Готово сва дела награђивана су му. Добитник је Октобарске награде града Београда, Андрићеве награде, награда „Исидора Секулић“, „Бора Станковић“, „Бранко Ћопић“, „Јоаким Вујић“ „Петар Кочић“...

- Не припадам писцима који јуре актуелне теме. Имам своје теме и не водим рачуна о томе да ли ће то некога повредити. Наградам се никада нисам бавио. Али, није лоше да стигну - наводи Радуловић.

У Хрватској је, каже, последњи пут био пред „Олују“:

- После „Олује“, Срби су у Уставу сведени на мањину, нису више народ. А, када сте проглашени за мањину, онда бар знате која су ваша истинска права и како треба да се понашате.

* Ипак, Срби тамо живе у великој напетости, а њихова права често су мртво слово на папиру...

- Напетост у којој живе и оно на шта су сведени није нешто чиме бисмо се могли похвалити. Али, они су се прилагодили томе, и тамо у својој заједници живе и раде колико могу, али сигурно да им није лако. Стотине препрека им је на путу да живе и да евентуално заштите имовину. Прочитао сам недавно разговор са свештеником из Задра у коме каже да када умру неки старији Срби, њихова деца не зову српске свештенике. Сахрањују их по обредима католичке цркве, њихови потомци неће да стрче у тој средини, а вероватно сматрају и да треба прекинути с оним што су они били. Ипак, добро је да се у свему томе лепо снашла наша Српска православна црква, посебно Далматинска епархија и Епархија загребачко-љубљанска на чије чело је сада дошао владика Порфирије, разуман и угледан митрополит. Црква је та која успешно ради на очувању оно преосталих Срба и њиховог наслеђа. Улогу коју јој је историја доделила испуњава часно и одговорно.

* Да ли је труд СПЦ довољан? Статус Срба у Хрватској је политичко питање. Зар не би и Београд, па и Брисел требало активније у то да се укључе?

- Црква чини све што може и успеће онолико колико желе њени верници. Ја понекад добијем неки часопис из Далматинске епархије и у тим листовима видим да се о празницима окупља доста света. Значи, Срби су прихватили улогу која им је додељена. Не изазивају никога, не стрче, не пркосе, имају веома горко искуство из 90-их година, када им је и из Београда свашта обећавано, а и када су у Хрватској једва дочекали да Срби покажу свој став и затраже своја права. Тога више нема. Али, проблема увек има. Неки људи у Сабору, попут Милорада Пуповца, боре се, уз све муке. Тамо излазе неки српски часописи, у Београду је била лепо посећена изложба о Србима и православљу у Дубровнику, у Загребу постоји и понешто објави СКД „Просвјета“. И то је то... Не треба очекивати да ће се драстично поправити положај Срба тамо. Они су тамо гетоизирани. И ту нема збора. Живе у тим својим гетима, скупљају се око цркава, поштују обичаје... Вероватно ће се процес отуђивања наставити, али се неће тако брзо завршити.

* Историја српско-хрватских односа дуга је и бременита проблемима. Њоме сте се бавили и у „Голубњачи“.

- Прави цунами је изазвала та драма, а књига није. За књигу сам чак и награђен, о њој су писани афирмативни текстови. Ја „Голубњачу“ нисам писао да бих некоме гурао прст у око. И данас се у „Голубњачи“ ниједна реч не мора променити, а може се играти у неком хрватском позоришту. Ја сам, пре две године, а поводом 30 година од премијере, у једном интервјуу рекао да у Хрватској има млад, провокативан редитељ Оливер Фрљић, који би могао да режира „Голубњачу“ у Загребу. Али, они се нису обазирали на моје речи. Када је „Голубњача“ учествовала на фестивалу у Словенији, жири који је био састављен од позоришних делатника из целе тадашње Југославије, једноглано је прогласио ову представу за најбољу.

* Драма је у многим крајевима бивше СФРЈ награђивана и хваљена, само је у Новом Саду имала тако негативан одјек.

- То је била ствар политике. „Голубњача“ се јесте бавила провокативном темом, а неки политичари из Новог Сада видели су прилику да преко те теме оптуже Београд за изазивање национализма. Човек који је вукао конце, а он остајао у сенци, био је чувени аутономаш Душан Поповић. Пре неколико година објавио је романсиране успомене, у три књиге на око три хиљаде страница. Ја сам у тим књигама тражио да видим шта је написао о „Голубњачи“, јер је то у оно време био веома важан догађај у коме је и он учествовао. Нисам нашао ни једне једине речи. Што значи да се вероватно и он сам тога стидео, ако такви људи уопште имају стида.

* Осим што се Нови Сад преко ваше драме обрачунавао са Београдом, да ли је проблем био и у теми којом сте се бавили? Јер, то је, ипак, време у коме се није смело говорити о злочинима над Србима у Другом светском рату...

- И једно и друго. Откако имамо вишестраначје видимо колико су људи сурови у политичким обрачунима. И онда су били. Постојала је само једна странка, али у оквиру ње је било обрачуна. Политика је сурова. Човек који је заслужан што је „Голубњача“ постављена у Новом Саду, тадашњи управник Српског народног позоришта, Никола Петровић, био је смењен, после је отишао у Загреб да режира. Међутим, доживео је инфаркт и умро у Загребу, а на то су увелико утицали и догађаји око „Голубњаче“. Када су ковчег са његовим телом довезли пред позориште у Новом Саду, сандук је целе ноћи био напољу у колима, јер нису дозволили да га унесу унутра. Нису хтели да имају посла са њим ни мртвим. Све због „Голубњаче“.

- За новогодишњи број приштинског „Јединства“ 1988-1989. године рекао сам да је положај Срба у Хрватској гори него положај Срба на Косову. То је изазвало велику гужву у Хрватској, поготово код људи који су били српски кадрови на високим положајима. Тужио ме је СУБНОР Далмације и тражио од савезног јавног тужиоца да покрене поступак против мене. Међутим, догађаји су ишли таквом брзином, да нису стигли да ме гоне.

* Осим Косова, Србија се суочава и са низом других проблема. Како на све то гледате?

- Примећујем да падају веома крупне речи, а не видим да се иза тих крупних речи ишта помиче напред. Али, наслушали смо се ми и раније крупних речи. Сви их изговарају, а не видим да нешто озбиљно стоји иза њих и да се померамо напред.

* Зашто интелектуална елита ћути и нерадо се изјашњава о кључним друштвеним проблемима?
-Интелектуалце нико ништа не пита. Не треба прецењивати њихову улогу у друштву. Речи које би они изговорили немају никакву посебну тежину. Ми немамо независну интелектуалну елиту чије би речи одјекнуле. Такво нешто је постојало пре тридесетак година. Можда и зато што тада нисте могли рећи неке ствари у свим часописима и новинама. Данас можете рећи шта год хоћете, али нико вас не слуша и ваше речи ништа не значе. Чак вас могу прогласити и будалом, ако изнесете радикалан став о нечему.