Убијани ноћу, у потаји
11. 06. 2009. у 20:40
Откопавање истине - „Новости“ у сарадњи са Институтом за савремену историју откривају злодела власти после Другог светског рата. Београд је био издељен на 16 рејона, сваки је имао затвор, стрелиште и тајне гробнице
ОДМАХ после ослобођења Београда, нове власти су према архивски утемељеним проценама, ликвидирале између пет и седам хиљада „народних непријатеља“.
Главни град био је означен као центар српске реакције у очима водећих комуниста и са посебном пажњом га је требало очистити од свих „ненародних елемената“.
Одмах након уласка партизана средином октобра 1944. године, започет је обрачун са носиоцима културног, политичког и јавног живота окупиране Србије али и супарничког покрета отпора побеђеног у грађанском рату.
- Већина жртава ликвидирана је без пресуде, а само за један део страдалника, фингиране пресуде су по налогу Озне, изрицане после стрељана - објашњава за „Новости“ мр Срђан Цветковић, сарадник истраживач Института за савремену историју.
„Дивља чишћења“ обављана су у највећој тајности и под окриљем ноћи, по правилу без писаних трагова.
Главни град је био издељен на 16 рејона и сваки је имао свој затвор у чијој близини су била стрелишта и тајне гробнице, које ни дан-данас нису пронађене и откопане. Комисијске „пресуде“ биле су по кратком поступку - Бањица или стрељање!
Егзекуције су биле ноћу у потаји!
Као највећа стратишта помињу се: Амбасада Турске - где су стрељана претежно униформисана лица; Белимарковићев воћњак (где су искоришћене немачке бензинске јаме, а потом су раке копали заробљеници претежно Италијани); Бањичка шума; Кошутњак (око немачког гробља), Лисичји поток - можда највеће од свих, на месту где је некад био мајдан за вађење гранита; код стадиона Графичара (Сењак); Парк Мањеж; Парк Ташмајдан; код хале ”Пионир”; Небојша кула; Велико ратно острво; Ада циганлија; стадион ФК Обилић; насеље Браћа Јерковић, Раковица; летња позорница Топчидер; Јајинци, Железничка колонија, Шарена ћуприја, терен испод Авале и друга.
ШТАБОВИ ОЗНЕ
Одмах у близини седишта Озне (Змај Јовина 21) у Француској 5, радио је „пуном паром“ преки Војни суд, док се централа ОЗН-е за Београд налазила на Обилићевом венцу бр. 48 (студентска менза Три костура).
Штаб савезне Озне налазио се при Врховном штабу и истовремено у штабу ИИ корпуса смештеном у Маглајској улици на Дедињу, а касније је премештен у центар града (тачније на углу Змај Јовине и Симине). Кориштени су понегде и немачки одбрамбени ровови као масовне гробнице.
П. В.
* * * * *
МИЛИЦА МАРКОВИЋ, И ШЕСТ ДЕЦЕНИЈА ПОШТО СУ ЈОЈ ОЦА МИХАЈЛА ВЕСЕЛИНОВИЋА СТРЕЛЈАЛИ ПАРТИЗАНИ, ТРАЖИ ПРАВДУ
ИСТИНА ПОСЛЕ ПОЛА ВЕКА
Истина је сурова, ваши више нису живи - одговорио је Слободан Пенезић Крцун на питање које му је поставила Наталија Веселиновић 1945. године, трагајући за својим мужем Михајлом.
Стрељали су га припадници Озне, прогласивши га за народног непријатеља. Кости су му пронађене тек шест деценија касније, када је кћерка Милица ексхумацијом ставила тачку на трагичну судбину чувеног београдског индустријалца.
- Не питајте како сам се осећала када су почели ископавање. Пала сам у несвест, а из оближње кафане су донели воду и сву ме исполивали - присећа се Милица Марковић (83), кћерка стрељаног Михајла, док данас шест деценија касније стоји на истом том стратишту. Прстом упире на дебело дрво које је „тада било младица“.
- Одмах смо знали да је ту сахрањен. Причао нам је Италијан који је знао мог оца из затвора. Чак нам је и доносио очева писма. Ту су били затворени неколико дана, ево баш у овој згради поред Музеја краља Петра Првог. Нјему је тада тата поклонио капут, знао је да му више неће више бити потребан.
Истина је била скривана годинама. А напори породице Веселиновић да се Михајло откопа и пристојно сахрани остајали су узалудни. Све до 2000. године, када је Милици Марковић лично помогао Зоран Ђинђић. А добила је и благослов патријарха Павла.
Копао се парк код данашње кафане „Графичар“ на Сењаку. И откопале успомене. Кости неколико покојника биле су везане жицом, а Михајлове ципеле исте као кад је пошао на губилиште. У тој сењачкој земљи лежали су и многи други „народни непријатељи“ - М. Петровић Опленац, кафеджија, С. Попадић, власник мале фабрике слаткиша, М. Иванић, новинар... Свима им је пресудио Бата Живанчевић, озлоглашени „ознаш са Сењака“.
Није Милица љута, ни огорчена. Само јој, већ шест деценија није јасно - зашто!?
- Мог су оца сви по доброме знали. Нема кога није венчавао, крстио... Свима је несебично помагао. Био је велики Србин.
За време рата Веселиновић је био политички неактиван, али је на Сењаку помагао Дом за избегличку децу и ратну сирочад. Био је предузимач и власник фабрике металних производа „Панцер“ у Улици Франша де Переа 66.
Четири дана по ослобођењу, 24. октобра 1944, позван је из Ресника да отвори фабрику, али је ухапшен. За собом је оставио удовицу и петоро деце. Сва им је имовина конфискована, а породица је живела од туђе милостиње. Александар Веселиновић, старији син, побегао је са групом четника за Италију, а потом за САД. Млађи Драгољуб је ухапшен као колпортер „Демократије“ и убијен.
И сама Милица је четири дана одлежала у затвору јер је била „дражиловица“.
- А чак нисам знала ни шта то значи - слеже Милица раменима и промишља о прошлости. Поднеће захтев за рехабилитацију свог оца. Толико још може.
ПИСМО КРВЛЈУ
Власник мале фабрике слаткиша Славко Попадић у време рата је такође био политички уздржан. Ухапшен је 25. октобра 1944. као ратни профитер, јер је почео да зида кућу у Каћанској улици. У затвору је успео да напише писмо сопственом крвљу. У њему каже: „Доста је да један бездушник поднесе пријаву у којој нема ни трунке истине, па да оде глава.“
И Попадићу је сав иметак одузет.
ВАВЕДЕНЈЕ
Посмртни остаци Михајла Веселиновића пренети су у манастир Ваведење. Поред гробова свештених лица, налази се и споменик Веселиновића, који су уз помоћ Зорана Ђинђића подигли Веселиновићи.
Б. СТЈЕЛЈА
* * * * *
СЛОБОДАН ЂУРИЋ, ЗА „НОВОСТИ“, О ДРАМИ СВОЈЕ ПОРОДИЦЕ
АГАПИ ЈЕ ЧЕКАЛА
МАЈКА Лјубица чекала је мог тату свакога дана да закуца на врата. Шест деценија. Умрла је пре четири године у деведесет првој. Није га дочекала.
А оца, Драгољуба Ђурића, санитетског потпоручника Војне болнице у Београду син Слободан није ни запамтио. Не чека га, јер зна да је стрељан. Чека на истину, јер још не зна где му је гроб.
Бомбардовање, 6. априла 1941. године, Драгољубу и Лјубици (цинцарско име Агапи, што значи љубав) гори стан у Сарајевској 2а.
Селе се у једну собу на последњем спрату првог унутрашњег одељења Војне болнице у Пастеровој улици. Ту, у двадесетак квадрата, провели су рат. Ту се, 14. фебруара 1943. године родио Слободан.
По окупацији, Немци заробљавају све војнике и официре у болници, али их остављају да раде посао. Преуређују један део болнице за своје војнике и немачко медицинско особље.
- Отац и његове колеге су лечили све: партизане, четнике, обичне грађане, недићевце, љотићевце. На то их је обавезивала Хипократова заклетва.
Драгољуба су покушали да мобилишу и у Српску државну стражу (Недићеви) и у Добровољачки корпус (Лјотићеви). Набавио је фалсификована лекарска оправдања да му је очни вид оштећен, да је неспособан. Веран је био само краљу. Остао је са својом Лјубицом и тек рођеним дететом у канцеларији.
Ратна болница, јечали су људи, без ногу и руку. Рањене војнике су истоварали као на траци. Радио је Слободан свакодневно.
Ослободиоци су упали у болницу 22. октобра. Похапсили све униформисане осим медицинских сестара.
- Имао сам 20 месеци, када су „ознаши“ одвели тату 22. октобра 1944 - прича Слободан Ђурић који сада има 66 година.
Групу из болнице, одвели су у затвор у Војводе Миленка 40.
- Преполовио се - јаукала је мајка кад га је први пут посетила после три дана. - Носила је и мене да ме види. Тад ме последњи пут пољубио.
Испитивао га ја деветнаестогодишњи официр Озне. Урлао је:
- Што ниси дошао у шуму? Лечио си издајнике!
После четири дана, Драгољуба више није било у затвору. Имао је 33 године.
Причали су Лјубици да је на Бањици, па у руднику и на крају да је одвезен у Сибир...
- Лагарије - каже Слободан.
- Убијен је и бачен!
Мајка и син су се одселили у Црвену Јабуку. Тамо су живели после рата. Лјубица се повукла у себе. Потајно се надала да ће доћи. Са том надом је умрла.
Слободан јој је подигао споменик на Бежанијском гробљу. На њему се налази слика Лјубице и Драгољуба. Пише:
„Драгољуб, невино погубљен од ослободилаца Београда, без суђења и гроба, 1944. године. Агапи га је чекала...“
СПОМЕН ОБЕЛЕЖЈЕ
СЛОБОДАН Ђурић је у марту 2007. године поднео захтев Скупштини београда да се подигне Спомен обележје невиним жртвама „дивљег чишћења Београда“
Градска Комисија за споменике и називе тргова је у априлу разматрала предлог и у начелу га прихватила. До данас идеја није реализована.
П. ВАСИЛЈЕВИЋ
* * * * *
СПИСАК 105 СТРЕЛЈАНИХ
„Политика“ од 27. новембра 1944. објавила је на прве две стране „Саопштење“ Војног суда Првог корпуса Н.О.В.Ј. о осуђеним ратним злочинцима у Београду“ са списком од 105 стрељаних особа.
Велики део стрељаних припадао је Недићевој администрацији и полицији - 38 одсто, четника - 20 одсто, сарадника Гестапоа - 20 одсто, грађана-издајника - 15 одсто, љотићеваца - 4 одсто и осталих 3 одсто.
Највише су на мети били припадници Недићеве администрације и оружаних формација, министри и помоћници (готово 75 одсто) али је ту било и угледних професора, глумаца, новинара па и студената.
- Поред стварних колаборациониста и могућих ратних злочинаца, стрељани су без ваљаног судског поступка министри и њихови помоћници, чиновници али и људи који су у време окупације гледали своја посла и поседовали значајнији капитал, имали симпатије за четнички покрет - објашњава мр Цветковић - критиковали и исмевали комунисте, или су напросто били угледни културни и јавни радници који нису прихватали комунистичку идеологију. Оштрица мача била је усмерена према старом грађанском сталежу и наслеђеној друштвеној елити предратне Србије.
1. Арсенијевић Владимир, колар, немачки шпијун 2. Бабић Јосип, агент Гестапоа 3. Бабовић Александар, недићевац 4. др Бирчанин Илија, недићевски пуковник 5. Брберић Илија, четнички кољач 6. Брковић Вујица, студент, агент Гестапоа 7. Будимир Спиро, четник 8. Буњевић Лазар, недићевски војник 9. Валес Оскар, агент Гестапоа 10. Веселиновић Радосав, министар пољопривреде 11. Вићентијевић Боривоје, четнички командант 12. Галијан Владислав, шеф Аћимовићевог кабинета, агент Гестапоа 13. Глишић Душан, немачки агент 14. Грујић Милош, четник и немачки агент 15. Делетић Милоња, италијански агент 16. Домазет Н. Рајко, агент Специјалне полиције 17. Дорошки георгије, денунцијант 18. Достанић Драгутин, четнички командант 19. Ђокић Србислав, помоћник министра 20. Ђорђевић Душан, министар финансија 21. Ђумберски Никола, немачки агент 22. Ерор Душан, недићевски водник 23. Живадиновић Јевто, недићевски капетан 24. Зарић Петар, службеник Специјалне полиције 25. др Зец Петар, бивши сенатор 26. Јанковић Ђура, бивши министар 27. Јанковић Момчило, бивши министар правде 28. Јовановић М. Александар, агент Гестапоа 29. Јовановић Бранислав, љотићевац, агент Гестапоа 30. Јовановић Бранко, организатор „црних тројки“ 31. Јовановић Зорица, агент Гестапоа 32. Јовановић Велибор, члан „Збора“ 33. Јоксимовић Јовица, четнички командант 34. Јевтић Михајло, иследник Специјалне полиције 35. Јовановић Лазар, глумац, денунцијант 36. Јојић Ристо, сарадник окупатора 37. Коцкар Вељко, студент, агент Гестапоа 38. Коцић Миодраг, жандарм, кољач 39. Крајновић Илија, агент Гестапоа 40. Крнета М. Спасоје, агент Специјалне полиције 41. Кутур Ђуро, помоћник министра спољне политике 42. Кулунджија Добривоје, агент Специјалне полиције 43. Лазаревић Миодраг, члан Дражиног преког суда 44. Марјановић Чедомир, министар правде 45. Максимовић Ратко, четнички обавештајац 46. Маринковић Драгољуб, окружни начелник из Краљева 47. Марковић Н. Славко, четник Косте Пећанца 48. Мачишић Михајло, агент специјалне полиције 49. Мијушковић др Јован, министар социјалне политике 50. Миловановић Драгољуб, организатор „црних тројки“ 51. Михајловић Коста, директор гимназије у Чачку 52. Маркићевић Страхиња, судски капетан 53. Мудрић Раде, жандармеријски наредник 54. Недељковић Алексије, мајор, агент Гестапоа 55. Павловић Радисав, члан „црних тројки“ 56. Паковић Видак, референт Специјалне полиције 57. Питашевић Сотир, агент Специјалне полиције 58. Поповић Бранко, професор Универзитета 59. др Пружић Илија, професор Универзитета 60. Поморац Радисав, агент Специјалне полиције 61. Радосављевић Блажо, председник преког суда у Колашину 62. Ристић Драгољуб, члан четничког преког суда 63. Радуловић Александар, командант градске страже Београда 64. Савић Миливоје, агент Гестапоа 65. Савић Светолик, новинар, Недићев плаћеник 66. др Стефановић Светислав, идеолог фашизма 67. Спасиновић Лјубомир, четник, денунцијант 68. Станимировић Атанасије, потпуковник, агент 69. Симић Богдан, новинар, сарадник Гестапоа 70. Стојановић Александар, генерал 71. Сусман Антон, управник затвора у Ужицу 72. Татић Милан, службеник затвора у Ужицу 73. Тановић Јован, директор „Новог времена“, сарадник Немаца и руководилац Недићеве пропаганде 74. Терзић Вујица, пратилац четничког капетана, кољач 75. Тодоровић С. Никола, агент Гестапоа 76. Трбовић Марко, агент Специјалне полиције 77. Урбанц Станко, агент Гестапоа 78. Фидлер Мартин, агент Специјалне полиције 79. Францен Сима, новинар, сарадник Гестапоа 80. Хемпл Петко, агент Гестапоа 81. Хан Иван, агент Гестапоа 82. др Хорватски Милан, помоћник министра финансија 83. Цветковић Александар, глумац у недићевском радио програму 84. Джудовић Новица, агент италијанске службе 85. Чумић Чедомир, агент Специјалне полиције 86. Смит Јосип, организатор четничких банди 87. Шнебл Душан, агент Гестапоа 88. Штарк Борис, немачки агент 89. Араницки Миомир, агент Специјалне полиције 90. Цветковић Мирослав, джелат из логора Бањица 91. Ћосић Жарко, агент Специјалне полиције 92. Херцег Фрањо, агент Специјалне полиције 93. Димитријевић Градимир, агент Специјалне полиције 94. Худини Јосип, судски пуковник 95. Обрадовић Бранко, агент Специјалне полиције 96. Асковић Божидар, заменик војводе Босиљчића 97. Миловановић Милан, војвода Пећанац млађи 98. Перишић В. Радивоје, војни иследник СДС-а у Ваљеву 99. Синака В. Отокар, немачки војник 100. Игор А. Локар, немачки добровољац 101. Вертаг С. Алфред, немачки тумач 102. Ђорђевић Милутин, војни љотићев иследник 103. Смидлинг Ј. Јосиф, агент Гестапоа 104. Вучићевић В. Добривоје, немачки јатак 105. Даниловић Радојица, агент италијанске службе.
Све смртне пресуде су извршене.
nn
11.06.2009. 21:10
Nisu svi nasi dedovi za ponos, imamo i onih ..............?????
Nikako ni nije jasno sto pobise onoliko glumaca po Beogradu!"!!!
Izgleda da nema lijeka za srpski narod.
Hvala Novosti sto ste konacno smogli hrabrosti i progovorite i o zlocinima posle Drugog sveteskog rata u ime svih potomaka žrtava...
Zalosne su veoma zalosne ove lazi,hocemo u europu,mladica prikazuju u sarajevu sa vojskom koja ga cuva a svi se prave budale da neznaju gde je.U to vreme tadic je bio ministar odbrane,to je sramno lagati svetu a biti svakodnevno sa tim zlocincem. Isti je slucaj i sa ovim bradonjama koje iskopavate, svi su oni zasluzili metak po kratkom postupku.
Коментари (45)