Дневник заблуда: Конкурсна архитектура

Протекле године били смо сведоци многобројних активности на пољу архитектуре. Након периода градитељског таворења, оживљена је институција архитектонских конкурса, чиме су архитекте добиле могућност да активно учествују у изградњи. Неки државни пројекти решавани су на јавним надметањима, где су учествовали бројни представници струке. Међу конкурсима који су скренули пажњу, налазе се: Конкурс за објекат Градске галерије на Косанчићевом венцу у Београду, Урбанистичко-архитектонски конкурс за зграду Београдске филхармоније и део Блока 13 на Новом Београду, Урбанистичко-архитектонски конкурс дела Макишког поља на Чукарици, Међународни конкурс за идејно решење спомен-обележја Зорану Ђинђићу на Студентском тргу у Београду.

Ови конкурси садрже велики број архитектонских предлога и идеја и допринели су јачању присуства струке на значајнијим друштвеним пројектима. Међутим, они собом носе и многе дилеме, питања и расправе о награђеним радовима, уносећи ново светло на нашу архитектонску сцену. А ово светло показало је низ недоследности, нелогичности и неправилности које владају нашом архитектуром. Подсетићу само на неке међу њима.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Матијини звездани стихови (ФОТО)

Јавност до данас није добила одговор на питање плагијаторства које се појавило на првонаграђеном пројекту зграде Београдске филхармоније. Наиме, овај рад има невероватну сличност са међународно познатом зградом Опере у Ослу. Још поразније је што су аутори тог решења у парку непосредно поред палате “Србија”, које је подручје заштићеног културног добра, “потурили” пројекат четири стамбено-пословне куле невероватне спратности. На Конкурсу за Београдску галерију, првонаграђен рад је проширен на суседну парцелу која није предмет конкурса, што представља очигледну бесправну градњу.

На конкурсу за урбанистичко решење београдског водоизворишта - дела Макишког поља - прекршени су основни урбанистички услови већ у самом распису. Конкурсном документацијом предвиђена је градња невероватних 856.800 квадратних метара стамбених зграда, без обзира на то што урбанистичким планом то није дозвољено. Круну неуспеха доживео је Конкурс за споменик Зорану Ђинђићу, на којем је прву награду добио аутор супротно конкурсним условима. Иако непосредно сарађује чак са двојицом чланова жирија, вајару Мрђану Бајићу је додељена прва награда противно правилима конкурса.

На ова и многа друга питања, јавност до данас није добила одговоре, а вероватно их неће ни добити. Све ће остати на ретким и усамљеним новинским натписима, временом заборављеним по старој познатој изреци “пас лаје, ветар носи”. Оно што остаје у сећању јесте горчина због тога што су данашњи архитектонски конкурси далеко од тога да буду анонимни и оригинални. А расписивачи конкурса и чланови жирија далеко су од интереса струке, већ се уклапају у општу климу, коју диктирају неки други.