Марија Шимоковић: Поема из шпила карата

ЧУДЕСНА магичност тарот карата, у којима има неке тајанствености, привлачила је писце, попут Милорада Павића или Итала Калвина. Сада се овим шпилом, у стиховима, послужила Марија Шимоковић (1947), испевавши, готово у једном даху, поему "Дневник раздаљине", који је недавно објавила Медијска књижара "Круг".

Исти издавач, прошле године, представио је и збирку ове ауторке "Чувари привида", која је овенчана престижном Змајевом наградом. По образовању филозоф, Марија Шимоковић, која је рођена и живи у Суботици, запала је за око критичарима и читаоцима још дебитантском књигом "Сам човек" (1972). Уследиле су књиге "Ишчекујући Јону", "Не бој се, ту сам", "Мајстор жудње", "Небески бицикл", "Слагање времена"... за које је добила Награду за књигу године Друштва књижевника Војводине, "Бранко Миљковић", "Др Ференц Бодрогвари".

* Зашто баш тарот?

- Зато што је то "Књига живота". Тајанствени шпил који служи као рам, оквир, пројекција. Свака карта представља оне инстинктивне животне слике, које самостално делују у дубинама људске душе. Њих је Јунг звао архетиповима.

* Вођени таротом, преклапате неколико времена, покушавајући да нађете решење велике загонетке. Које?

- Увек је највеће питање оно које остане неодговорено. Шта је истина? Да ли се Сарајево догодило нама, или смо се ми догодили Сарајеву? Покушавам да кроз дијалог заљубљених, најчистијим језиком, језиком снова, испричам своју верзију праве стране огледала. Да ли смо испред или иза њега, кад нам је поглед упрт у догађаје. И док причамо о њима, гледамо ли у њих или у себе? Како вратити спаљене књиге? Понавља ли се судбина Александријске библиотеке? Тарот увек зна више, као и свако пророчанство. На нама је да кроз поезију, која је својеврсно пророчиште, покушамо да то докучимо.

* У 22 песме ваше поеме користили сте се са исто толико карата Велике аркане. Зашто баш тај број?

- Велике аркане уводе нас у свет архетипова. Јеврејска азбука има 22 слова. Књига којом главна јунакиња покушава да реконструише спаљене књиге пред Већницом, где се одиграла драма Фердинанд-Принцип, управо је јеврејска Сарајевска хагада. Најскупља књига на свету. Зову је књигом избављења. Узбудљиво је путовати између питања шта је истина и одговора на то питање. Одговор је увек личан, а и каже вам највише о вама самима. Највећа тајна је свако од нас посебно.

* Књига све време тражи реч која је одговор на питање. Зашто сте је, када је најзад нађена, исписали само тачкицама?

- Када у компјутер уписујете пасворд, увек вам се уместо слова појављују тачкице. Значи, реч коју имате као лозинку за отварање тајни вашег рачунара знате само ви и нико више. Али та реч отвара. Е, и ова, на крају моје књиге, отвара врата велике тајне. Као резултат пророчанске моћи коју поезија увек носи. Сигурна сам да ће читаоци, пажљиво ходајући по путевима које сам им уцртала у стихове, одгонетнути о којој се речи ради.

* Од почетка, вашу поезију прати страсна наклоност ка љубави. Чак и када певате о најкрвавијем веку у људској цивилизацији, не можете то да урадите без откуцаја срца и трагања за хармонијом?

- Моја љубав је одувек била Сарајево, град који толико личи на моју родну Суботицу. Све што се њему догодило, искочило је из срца. Јер и љубав и мржња ту станују. Зато је, управо због овог другог осећања, ваљало вратити секундару историје на један час самозаборава, у тренутку што личи на онај као кад се деца занесено играју не знајући ни који је час, ни која је претња која се над њима надвија. У том тренутку безазлености, ваљало је картом која је увек јача, а то је љубав, завршити партију. Цео шпил је био одређен том идејом водиљом, да све што је нестало поново БУДЕ.

* И то на истом месту, са истом топлином?

- Да, зато се кроз књигу главна јунакиња, наоружана Сарајевском хагадом, враћа из својих касних година у своје девојаштво, да би на том путу регенерације свог бића и потрагом за вечним животом у љубави, вратила ствари у стање пре свих лоших догађаја. Сарајевска Већница, која је у опсади овог града у не тако давна времена спаљена, пуни се, захваљујући њој драгоценим књигама које су сведочиле историју. Занимљив је податак да је пројектант овог здања извршио самоубиство јер су му пребацили да у згради нема довољно светла. Ту светлост налази на крају пута главна јунакиња у једној речи ради које је исписана цела књига, и која је у стању да сву ту чаролију изведе. Да врати време и поправи учињено. Ако је то игде на свету могуће, верујем, могуће је управо у Сарајеву.

* Зашто се књига зове "Дневник раздаљине"?

- Можда зато што покушава да сабере времена расута по разним календарима. Да их повеже врпцама и преда у поклон људима у Сарајеву, које је то, и те како, заслужило.