Судбина Јездимира Дангића: Гестапо га ухапсио наши стрељали

ПОД којим околностима и са којим намерама је Јездимир Дангић (1897-1947) преговарао са немачким окупатором, али и са истакнутим представницима партизанског покрета? Да ли је као вођа четничког покрета у источној Босни за неколико месеци окрвавио руке, како му је приписано, због чега је стрељан као ратни злочинац? На ова питања тек би требало да одговоре непристрасни историчари. Извесно је да је иза себе оставио обимом мало, али веома занимљиво књижевно дело, гурнуто дубоко у заборав као и његов аутор.

Необичан животни пут Дангића, кога су носили бурни историјски догађаји, а са њима и заблуде разних врста, у најкраћем изгледа овако. Био је најмлађи припадник Младе Босне и као члан револуционарне омладинске организације у тузланској гимназији суђено му је 1914. због велеиздаје; пет година касније с Божом Илићем организатор је комунистичких манифестација у Београду; због револуционарног ангажмана, тамновао је у казаматима Тузле, Зенице и Сарајева; после студија права постао је жандармеријски официр и једно време остао веран левичарским идејама помажући својим друговима да се извуку из затвора, између осталог и Родољубу Чолаковићу.

У рат је ушао као припадник четничког покрета Драже Михаиловића, по чијем је наређењу августа 1941. именован за команданта свих четничких јединица источне Босне. Током сарадње два, у то време, ослободилачка покрета у Босни, октобра 1941. био је учесник преговора у којима су на другој страни били Родољуб Чолаковић, Слободан Принцип Сељо и Светозар Вукмановић Темпо. Иако је склопљен договор, врло брзо је дошло до међусобног неповерења и сукоба. Уз помоћ Гестапоа, Немци су га ухапсили 12. априла 1942. и пребацили у логор код Нирнберга, одакле је успео да побегне у Пољску, где се прикључио јединицама у ослобођењу Варшаве. Поново је, међутим, послат у заробљенички логор после пада Варшаве у немачке руке. Ослобођење је дочекао у Кракову, одакле су га совјетске јединице, на захтев југословенских власти, изручиле 1947. Осуђен је и погубљен у Сарајеву.

Као писац озбиљног дара, Дангић се представио књигом "Наше тамновање" (1938), за коју је добио награду Српске краљевске академије из Задужбине Павла и Радојке Вуковић. Иста награда припала му је и за књигу "Глад и тамнице" (1940), која представља наставак претходне, а описује тамновање своје и својих другова у Тузли и Бањалуци.

"Наше тамновање" Владимир Ћоровић је оценио као "књигу писану с пуно топлине у којој се осећа високо благородство душе", закључујући како се "у нашој књижевности одавно није појавила књига после чије лектире човек осећа потребу да постане бољи". У књизи "Глад и тамнице" Богољуб Сребрић је уочио "савршену уметничку интуицију", "живо и пластично приказивање" тамничког живота, "способност за продубљивање и анализу душе". Највише похвала изрекао је Милан Ћурчин, који је, напомињући да ово, срећом, није литература на коју смо се научили, и како се она данас код нас упражњава, записао: "Колико је ту правији и непосреднији пут одабрао друг Васе Чубриловића из тузланске гимназије, Јездимир Дангић, објављујући свој дневник из светског рата, доживљену историју и непатворену слику живота, с једнаком љубављу за браћу свих вера и с пуна срца и осећања за све саучеснике у догађајима, чак и за тамничаре". Ћурчин је закључио да и прва и друга књига нису само аутентична драгоцена грађа за историју наше скорашње прошлости, "него је у исти мах и врло актуелна ратна читанка, као поручена за ово наше опет не јуначко доба, да бодри дух и подигне морал".

Од 1937. до 1941. Дангић је у листу "Политика" објавио двадесетак приповедака. На њихов значај поново је указао књижевни историчар Гојко Тешић.

-Требало би поштено ишчитати оно што нам је остало и од оних проскрибованих, анатемисаних, ликвидираних писаца, да би се без предрасуда могло судити о ономе што је значајно за целину једне културе. Интегритет уметничког контекста чине творевине и победника и оних који су у ратном вихору поражени - каже Тешић.

У ПРВОЈ тачки оптужнице Дангићу је стављено на душу да је 10. априла 1941. издао наређење жандармима да стрељају два војника код којих је нађена сума новца а да их претходно није ни саслушао. У тачки четири записано је: "Крив је што је читаво време свог дејствовања у источној Босни, задојен великосрпском шовинистичком идејом, радио не само на ликвидацији партизана и НОП, него и на истребљењу муслимана, сматрајући их колективно одговорним за убиства Срба од стране усташа, па је у том циљу стално распиривао мржњу и братоубилачку борбу..." Навођени су и конкретни примери покоља, као и спаљивање живих људи у селу Зидинама, али је Дангић тврдио да за то није знао.

ПИСМО ЈОСИПУ БРОЗУ ТИТУ

ПОШТО је Врховни војни суд потврдио пресуду, Невенка, супруга Јездимира Дангића, обратила се писмом Јосипу Брозу Титу, у коме је, између осталог, навела: "Мој муж је свега седам и по месеци био у акцији. Народ га је повукао са собом. Усташе су убијале; падали су животи. Мој муж је имао само једну жељу, да помогне свом народу. Борба је била тешка, деловало се у најхаотичнијем добу. Оно што се дешавало тада и што се сада њему приписује, није био плод његова става, него последица хаотичног стања и очајничке борбе народа који је био у целини свирепо гоњен од окупатора и његових помагача. Ја дубоко жалим што је мој муж кренуо у акцију, тај подухват је био изнад његових моћи. У његовом случају поновила се историја српских устаника већ не знам који пут."

(У петак: Изгубљен у црвеним маглама)