Урош Предић: Непрочитан аманет

Саво ПОПОВИЋ

04. 07. 2013. у 20:34

Део пет: Допринос отаджбини - морални кодекс сликара и његових пријатеља Пупина и Дунђерског

ПОРЕД чврсте пријатељске везе са Пупином (на дистанци), Предић је понајвише друговао са Богданом Дунђерским, на његовом велепоседничком имању. Пријатељство је рођено у време Предићевог чишћења иконостаса у бечејској цркви. Ова два джентлмена можда је понајвише зближила патриотска идеја којој су оба, сваки на свој начин, страсно били посвећени. Богдан Дунђерски је и престао да се бави политиком 1918. године, кад му се остварила жеља, односно кад се Војводина припојила матици Србији. Богдан је до краја Првог светског рата био активни члан мађарског парламента, а остварењем свих својих снова, уједињењем, престао је да се бави политиком. Данас је мало познато колико је Богдан Дунђерси урадио да би српско становништво у аустроугарској Војводини живело боље.

Сам Предић је записао: "Рад и бављење у Бечеју чине врхунац мога живота. Ни као уметник нисам у свом дугом животу дао ништа веће ни боље; ни као човек нисам никад и нигде осетио толико среће и задовољства као у Бечеју, где сам стекао неколицину узоритих пријатеља, какви се ретко налазе у животу. На врху тога одличног друштва био је дом Влаховића и мој непрежаљени друг Богдан Дунђерски." Чак су Дунђерски и Предић планирали да буду сахрањени заједно у капели коју је Предић осликао.

У потку овог сјајног "триумвирата" - Предић, Пупин, Дунђерски - уграђена су многа добра дела, конкретни подухвати и доприноси отаджбини. За низ доброчинстава сазнајемо захваљујући Предићевом посредовању... Али, за све важи један цитат из писма које је Урош упутио Богдану:

"Никад (се) ниси истицао у српској јавности као "родољуб" од оне сорте, који се буса у груди од силног родољубља и на тај начин гледа да се дочепа власти, па да у своју корист пљачка државу, водећи је у сигурну пропаст - као што се и збило". Допринос отаджбини био је морални, етички кодекс и сликара, и земљопоседника и научника!

ВОЛОНТЕР ДОБРОНАМЕРНИ и пожртвовни Предић, уместо да препоручи конзерватора црквеној општини која га моли за савет - сам чисти 1931. иконе у бечејској цркви и то бесплатно! Годину дана касније за цркву у Цељу ради осам слика "опет бесплатно, да не би отежавао добронамерну пропаганду православља патријарху Варнави у том мору католицизма". За храм Светог Саве у Либертивилу у Америци ради седам слика: "не хтев примити за мој труд никакве награде".

За разлику од бонвивана и авантуристе, и данас најскупље (пре)продаваног српског уметника Паје Јовановића (Предић: "Он вам је мачка која увек падне на четири ноге. Није гениј, али је одличан познавалац свих школа и праваца, а његови су радови мајсторски") Урош Предић је био потпуно посвећен уметности, увек мислећи на општу добробит.

Ни Урош Предић, истини за вољу, није био геније. Историчари уметности, пишући о једном обично увек спомињу и другог и оба вреднују као најзначајније српске реалисте. Строго гледано, авангарда - колико год јој они нису били склони - стекла је за време њихових живота "право грађанства", мада по дометима признатим и у Европи, у Србији никад није надмашила популарност ова два барда академизма. Нјима је тај "статус" прибавила, пре свега, грађанска класа која није била склона (ликовним) иновацијама и искорацима.

Написани су многи стручни текстови о сликарском проседеу Уроша Предића. Школовању, утицајима, дометима...

Ипак, сасвим недвосмислено, остаје отворено питање препознајемо ли значај Уроша Предића? Схватамо ли његову мисију?

Изгледа да његов допринос отачеству, одрицање у корист општег добра, емпатију, патриотизам који се "не буса у прса" зарад личног добра - препознајемо колико и његови Орловачани поруке "Веселе браће - јадна им мајка".

У СЛАВУ ЕВРОПСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ ПОСЛЕ једног савезничког бомбардовања 1944. на молбу породице склања се у Орловат: "Нисам имао куд, и ако ми би врло тешко да оставим свој атеље, у којем сам био спреман и погинути у славу европске цивилизације која нам с неба шаље своје громовите благослове."

Данашње време отимачине, себичлука и грабежи, Уроша Предића поставља као узор, без претеривања и патетике, могло би се рећи као недосегнутог хероја - нејуначком времену упркос!


ПРИЈАТЕЛјСТВО ДО ГРОБА

О ДРУЖЕНјУ Дунђерског и Предића сведочи и део велепоседниковог тестамента:

"На мојем салашу саградио сам једну цркву украшену уметничким радом мојег доброг пријатеља, академског српског сликара, Уроша Предића. Моја је жеља, те према овој наређујем, да се на мојем салашу у мојој костурници узиданој у самој цркви сахраним. Како је мој пријатељ Урош Предић још за свог живота изразио жељу да буде у тој цркви и Он сахрањен, то молим Матицу Српску да изврши моју жељу, а и жељу Уроша Предића, кога ће о трошку задужбине пренети у моју цркву оданде где се буде раставио од живота... Забрањујем за сва времена, да се у мојој цркви узиданој костурници осим мене и мојег пријатеља Уроша Предића још неко сахрани."


(Крај)


Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)

Dejan Klincov

14.07.2014. 22:55

BBBBBBBBBBBBBBBBBBBrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrraaaaaaaaaaaavvvvvvvvvvvvvvvvoooooooooo SSSSSSSSaaaaaaaaaaaaavvvvvvvvvvvvvooooooooooooooooo !!!! :-)