Урош Предић: Друг Мише Пупина

ТАЈНОВИТИ свет успутних, незлобивих али циничних записа, ненадано васкрслих сећања, по која реч на посетницама, опсервације у дневницима, али и педантно вођење евиденције о судбини сопственог дела - ценама слика, њиховој судбини - и овако фрагментарно прочитани говоре о уметнику тананих осећања, осетљивом човеку и проницљивом посматрачу. Духовито, мада не и писано са тим циљем, јесте поглавље у једној од Предићевих свезака у којој је водио евиденцију о новцу који је позајмљивао и(ли) давао у добротворне сврхе. Та галантност је у потпуној супротности са оним што је себи ускраћивао. Осим три главне одреднице за позајмљено: пропало, опроштено, враћено, ту је још и низ опаски о "клијентима".

Насумице бачен поглед на један од Предићевих папирића, на коме (1949) Владимир Мрвичанин, свештеник из Калифорније, Предићу захваљује на поклонима додајући да "шаље пакет са корисним стварчицама" - Предић је дописао "Ништа нисам добио!" Чист рачун - дуга љубав.

Део легата скривен у депоу Народног музеја Зрењанина сасвим прецизно открива и стваралачки проседе академски образованог сликара 19. века. Римски ратни војнички оклоп који носи арханђел Михаило на иконостасу у Орловату није плод Предићеве маште или његовог доброг познавања историје. Комплетан - са кацигом, прсником, штитницима за цеванице, чува се у Депоу. Положени на један од сандука, ти фрагменти нису покривени прашином заборава, већ блистају. Ново успостављена рестаураторска служба Музеја их је рестаурисала!

Предић је, како би био што прецизнији и истинитији, користио аутентичне предмете сликајући одређене сцене. Ту није било места присећању, импровизацији. Захваљујући таквом ставу у његовој заоставштини је и мали музеј примењене уметности.

У депоу се могу видети три кубуре из Првог српског устанка! Уз њих фишеклија са поклопцем, кутијица за барут, прибор за чишћење пиштоља, јатаган са дршком од кости... Стара виолина. Пиротски ћилими, случајна "колекција" којом би се поносио и београдски Музеј примењених уметности.

Завири ли у један од Предићевих сандука (који није затрпан разним другим предметима), непристојни намерник ће видети хаотичну пометњу - као да се власник "паковао" у највећој журби и паници! Сасвим у нескладу са Предићевом педантеријом. Згужван црни сликарски мантил, собне папуче и капа међу папирима, Предићев джепни сат, вири кутија за сапун...

Тап! Поклопац се затвара.

Обиман, незавидан, мада интригантан посао за Оливеру Скоко. Али и за рестаураторе за папир, текстил, дрво...

Мало је оних који знају да је Урош Предић осликао олтарски простор Нјегошеве срушене капеле на Ловћену. И... каква је то авантура била. Пре него што се попео на врх Ловћена, преноћио је код "једног отреситог Црногорца" који му је "уступио за преноћиште празан свињац, без прозора, са тако малим вратима да се једва могло ући унутра".

Аскета је све издржао, а поред свих "напора и незгода" остао му је "у памети" величанствени призор са врха одакле се "страхоте гледају са насладом, где се лепоте уживају са потајном језом".

Једна од још недовољно истражених "епизода" Предићевог живота је однос са школским другом Михајлом Пипином. Односно, зна се да их је везивало блиско пријатељство иако је "Миша" био "четири године старији". Али недовољно је познато у којој је мери Предић утицао на Пупинов избор слика за чију куповину је научник из Идвора одвојио посебан фонд. Из Предићевог дневника, који се понајвише бави шта је кад и за кога сликао, сазнајемо: "Своје пријатељство (Пупин, прим. а.) према мени засведочио је и тим што је на изложби у Паризу 1889. купио моје слике 'Босански бегунци' и 'Дете на мајчином гробу', и поклонио их нашем Народном музеју. Захваљујући дарежљивости Михајла Пупина и његовом поверењу према мени, наш Музеј је добио мојим посредовањем једну од својих најлепших слика, портрет отмене даме од Даниела. Та је слика понуђена Музеју за откуп, но Музеј није био у стању да толико жртвује, те се ја обратим своме пријатељу молбом за помоћ, да нам не би умакла једна тако лепа ствар и Пупин посла 40.000 дин. Срећан сам што сам успео да тако уметничко дело првог реда очувам нама, ја сам ту слику назвао нашом 'Мона Лизом'."

НИ ТРГОВАЦ, НИ ШВЕРЦЕР

НИ за време Другог светског рата није одустајао од сликања. Иако у позним годинама, радио је по два сата дневно јер "треба да заради за живот", а "уштеђени новац, предвиђајући катастрофу Рата, раздао сам родбини". У то време пријатељ му је предложио да за наручене портрете уместо хонорара тражи намирнице. Предић је то одбио, јер су времена за све тешка, а он није "ни трговац, ни шверцер".

ОДРИЦАНјЕ ОД ВАРЛјИВИХ РАДОСТИ

ЧИТАЈУЋИ Дантеа "ваљада по стоти пут" 1944. је записао: "Повлачим жалосне и утешне паралеле између бурних догађаја тадашњих ... и данашњих светских невоља, долазећи до закључка, да никад није било боље нити горе него што је данас, јер је човек рођен да пати; по Шопенхауеру. И, једина је срећа негација живота аскезом одрицајући се свих варљивих радости које се скупо плаћају. И ја од живота нисам ништа много очекивао нити тражио, иначе бих можда био познат и богат сликар у Нјујорку, где ме је Миша Пупин лично позвао да са њим пођем, када ме је једном посетио у Орловату. Дакле све је као што рече Говорник: „венитас венитатис“.

(У петак: Непрочитан аманет)