Урош Предић: Од Баната до Беча

НАЈМЛАЂИ син свештеника Петра Предића из Орловата рано је показао склоност ка уметности. Породица га је подржала, иако је у то доба средња класа сумњичаво "вртела главом" уколико би неко хтео да се посвети том послу. Уосталом Урошев отац је и сам био поклоник уметности: као младић је пешице ишао из Братиславе у Беч само да би видео Белведер, или слушао оперу. Стога не чуди што су сачувани Урошеви цртежи из раног детињства - данас изложени у "Предићевој соби" у зрењанинском Народном музеју!

Приликом једне од посета родном месту, у својој 87. години, Урош Предић, записаће и ово: "Живео сам својих 15 најбољих година у Орловату (1894-1909) и никад нисам опазио то што ми је данас тако јасно пред очима, а то је да су улице банатских села скроз усране" и "опрости ми ружну реч", али "тим путевима већ 200 и више година иду коњи, волови, краве, теоци, овце, свиње, гуске и патке, и све то погани..."

Захваљујући том запису, схватамо како је Предић могао цртачком прецизношћу приказати кал којим гацају "Весела браћа - жалосна им мајка". Слика настала као моралистичка придика 1887, као критика "распусног" живота, пијанчења и бадависања - дело је које Предићу широко отвара врата популарности. Најпре је репродукована у календару "Орао", а захваљујући великом интересовању, штампане су годину дана касније и олеографске репродукције које су се потом уселиле у скоро сваки грађански, па и сеоски дом.

Предић је у свом дневнику, који се чува у Зрењанину, записао да није успео у свом моралистичком подухвату:

"Навраћам једне недеље до орловатског крчмара... око стола слегао се грдан мушки род. Навалили се над нешто, гледају и, очи су им се уцаклиле, а уста су им се развукла од ува до ува. Приђем да видим, кад оно репродукција веселе браће одштампана у чувеном војвођанском календару. Сељаци одушевљени, кликћу од радости, изопијали се горе но што сам их икад видео".

У зрењанинском Народном музеју посетилац неће наћи Предићева ремек-дела, али ће портрети његовог пријатеља, познатог српског сликара Стевана Алексића и Стефаније Алексић открити сасвим другачијег Предића. Безмало спонтаног, присног, импресионисту (?) - сасвим другачијег од Предића сликара репрезентативних портрета, поготво иконостаса.

Неколико изложбених сала даље: Предићева соба. Скромно аранжирана вапи за новом поставком. Али, ту је и једна омања, али сасвим чудна - симболична слика: "Визија у облацима"!

О тој слици уметник у свом тестаменту сведочи: "Компоновао сам је 1878, после аустријске окупације Босне, кад је политичко небо Европе било натмурено.". Па иако је сваку заосталу слику, цртеж, скицу, као права "цепидлака", у тестаменту наменио поименце сваком рођаку, о судбини ове је записао: "То је питање не само породично него можда и јавно, општег интереса." О њеној судбини "могло би корисно послужити и мишљење стручно спремних, добронамерних лица...".

ЛјУБАВ

Миодраг Јовановић, аутор монографије о Урошу Предићу пише:

"За Орловат га је везивало, како је говорио, најлепших петнаест година живота. Посветио их је неговању остареле мајке. Испуњавање човечанских дужности, писао је, давало му је накнаду за напуштање свих младалачких амбиција. А ту, у Орловату, закопан је још један неостварен сан. Канда једини пут са озбиљним лирским узбуђењем требало је да се ожени Аном, ћерком официра строгих назора, који није допустио брак са човеком старијим шеснаест година.

ШКОЛОВАНјЕ

БЕЧКУ Уметничку академију завршава 1880. године у класи професора Кристијана Грипенкерла. У току студија добио је Гунделову награду - за сликање уљем по мушком моделу. Потом 1882. ради у приватном атељеу свог професора, а у периоду 1883-1885. био је и асистент Уметничке академије у Бечу. По упутству Грипенкерла и архитекте Ханзена у то време израдио је 13 слика митолошке садржине за фриз Парламента у Бечу. Сјајно започету, како би данас рекли међународну каријеру, Предић "склон самозатајној меланхолији" (како је оценио академик Дејан Медаковић) напушта и 1885. враћа се у Орловат. Ту ради серију слика из живота сељака. Сликарски посао га затим води у Београд, па у Нови Сад, у Стари Бечеј, Орловат... Од 1909. до смрти живи и ради у Београду.

У среду: Скривена осећајност)