Константин Јовановић: Историја изблиза

ЈЕДАН од првих српских архитеката Константина Јовановић (1849-1923), син нашег првог фотографа и управитеља двора кнеза Михаила Обреновића - Анастаса Јовановића, од раног детињстава кретао се у кругу европске политичке и културне елите. Растао је у кући где су у госте, али и на портретисање, долазили Нјегош, кнез Данило, Обреновићи, Карађорђевићи, европски ноблес... Био је на извору важних и мање важних, али "пикантних" збивања, па се у зрелим годинама одважио да запише оно чега се сећао.

Захваљујући Музеју града Београда, рукопис који је чекао на објављивање скоро цео век сад је у јавности. Јовановићева сећања написана 1917. за штампу је приредила Даница Ванушић, историчарка уметности и кустос Музеја.

У мемоарима насловљеним "Разне успомене Константина А. Јовановића на владаре Србије и Црне Горе 19. века", описује историјска, друштвена, политичка и културна збивања из угла непосредног сведока, али и догађаје који су му били познати из прича његовог оца. На основу ових записа, неке догађаје у Србији из времена кнежева Милоша и Михаила, данас можемо и на другачији начин тумачити.

У три поглавља Константин пише о разлазу кнеза Михаила и његове жене Јулије, која је планирала тајни бег из Београда, али је одала слушкиња заљубљена у кнежевог "јегера". Нјен одлазак, који није сматрао дефинитивним, кнез "увија" у дипломатску мисију. Јулија се, међутим, из Лондона не враћа у Србију, већ одлази у Париз, па Венецију. У Млецима је "спискала" повећу своту, којом је кнез испратио, али и тајно продала свој накит. Михаило је из даљине све будно пратио и да не пукне брука преко посредника откупио накит. Немајући куд, Јулија која је остала "шворц" враћа се у Београд. Међу супружницима односи постају сасвим хладни, а увидевши неизбежан разлаз, Михаило налази начин да не испадне напуштени муж, већ постаје кнез који је отпустио супругу!

Низ кратких белешки о томе шта је кнез Михаило урадио у Србији за седам година владавине могле би да постиде све данашње политичаре. Познато је да је од свог новца подигао Народно позориште, градио је основне и средње школе, слао о трошку кнежевине младе људе на студије у иностранство, увео српски новац, основао српску пошту, војску, поклонио плац за зграду САНУ, поставио темеље речне пловидбе на Дунаву и Сави. Донео је и строге законе за очување шума, основао "Завод за подигнуће и одгајање крепке сточне и коњске расе", увео коњске трке...

Ова књижица од 100 страница, пуна је и интересантних и важних података. Без патетике и личног става, архитекта бележи да је кнеза Михаила, тог просвећеног визионара, посебно интересовала "регулација вароши Београда". Неостварен је његов план да поруши уджерице уз Саву и Дунав и поред обе реке "спроведе широку улицу са траговачким слагалиштима и да би дуж кеја поред тих великих река свуди могли пристајати трговачке лађе са робом. Да се даклем споји бивша Богојављенска улица - са Широком улицом дуж дорћолске обале".

Такође је планирао да се "Горњи град претвори у парк, споји са Калемегданским парком, а парку или палата за владаоца, или пак велика зграда за концерте и балове - уоште за забаву и ужиће публике са ресторацијом и кафаном у тој згради и у башти пред самој згради."

"На тој намери је кнез последњих година свог живота живо радио не само ревносном војном припремом саме Србије, него и спремом буне у суседним турским земљама, у Босни, Херцеговини, Бугарској."

БИОГРАФИЈА

АРХИТЕКТА Константин А. Јовановић припадао је генерацији која се школовала у престижним европским центрима и на прелазу два века, својим градитељским рукописом, изменила оријенталну физиономију Београда. Рођен је у Бечу, као најстарије дете Анастаса Јовановића, литографа и фотографа, а касније и двороуправитеља кнеза Михаила Обреновића. Студије архитектуре је завршио 1870. у Цириху.

Највећи део живота је и провео у родном граду, где је радио као самостални архитекта. У Београду је пројектовао велики број јавних и приватних грађевина, а најпознатија је Народна банка у Улици краља Петра. Нјегово здање је и Народно собрање у Софији.