Душан Ковачевић: Само амбис нас спасава

КАО да већ годинама ходамо у нечему што је неподношљиво болно и што би било добро да се већ једном скине, па да човек хода као човек. Зато мој нови комад носи назив „Живот у тесним ципелама“, с поднасловом „Порнографија живота и смрти“: дошли смо у ситуацију да нам живот, а самим тим и смрт, личи на нешто недостојно, поприлично ружно, што све заједно може да има један назив - порнографија.

Овако на почетку разговора за наш лист размишља драмски писац Душан Ковачевић, чија ће нова драма (с његовим и редитељским потписом) премијерно бити изведена 11. марта на сцени Звездара театра. Аутор, који је, као на великим платнима Миће Поповића, осликао време оног режима „с људским ликом“, има много тога да посведочи и о овом садашњем, демократском. И нама и њему јасно је да су на том платну „тамни валери“, некако, сачували континуитет. Ако је „будан“ комуниста и (не)освешћени радник раније био у центру Ковачевићеве пажње, данас тај исти нема ни идеологију, ни радно место...

- Прича мог новог комада догађа се у пропалој, напуштеној и приватизованој фабрици летње и зимске обуће, скраћено ЛИЗО, у којој је пет радника одлучило да радикалним штрајком глађу до смрти оствари минимум загарантованих права - објашњава Ковачевић. - Нјихов проблем је, између осталог, што су као компензацију добили неколико стотина евра и ципеле, али неколико бројева мање, па несрећници, ем гладују, ем иду у тесним ципелама! То је метафора тескобе у којој се налазимо последњих двадесетак година.

* Некада нам је у животу као и у вашим комадима било „клаустрофобично“, сада „тесно“. Дође, прилично, на исто?

- Пре скоро двадесет пет година у Звездара театру, на овој истој сцени, која ће од 11. марта носити име нашег великог глумца и мог великог пријатеља Бате Стојковића, постављали смо скупа комад који се звао „Клаустрофобична комедија“. Јер смо тада, крајем осамдесетих година прошлог века, имали осећај ужасне клаустрофобичности, али са великом надом да ће се она одагнати. Да ће се пронаћи неко цивилизацијско решење и да ћемо из тог тесног, мрачног и нељудског простора изаћи на пут вредан живљења.

* А испоставило се?

- Нажалост, тада нисмо знали да пут којим је ишла већ болесна Југославија води у пакао, у рат који ће почети деведесетих година. И то није једина трагедија. Трагедија је што ми у тој несрећи живимо од краја Другог светског рата. Данас то заборављамо због носталгичног сећања према сопственој младости, јер сећајући се младости заборављамо многе ружне и страшне ствари - да је од краја Другог светског рата у бившој Југославији и Србији почела окупација. И да је једну окупацију, коју смо звали немачка, заменила друга, комунистичка. А по броју жртава и злочина у свету, и по тежини страдања људи под нацизмом и комунизмом, те две идеологије су потпуно једнаке! Наравно да се са овим неће сложити они који су у име комунизма чинили злочине... И кад све то сагледате, и те силне године од 1945. године саберете, подвучете црту и изведете тај страшни рачун, данас добијете поразну цифру - и где смо, и колико нас има, и како живимо, и како смо страдали, и колико.

* Ко је ту мање, а ко више крив?

- Одвајање на периоде ко је више или мање крив само је оправдање за власт. Па се каже „највећа је кривица ових у последњих пет година“, други ће рећи „не, него у десет година“, или „за време Милошевића“... А несрећа почиње од 1945. године, када су ослободиоци извршили окупацију, и она траје до данас. По устројствима данашњег система можете слободно да га назовете - вишепартијски демократски комунистички систем! Јер, без припадности једној партији, као што је било у доба комунизма (без обзира на то да ли сте члан или само присталица), не можете да урадите било који озбиљан посао. И данас смо у ситуацији као некад, када су била велика кризна времена - а ја се и не сећам неких дугих - да закључимо да би сви наши проблеми били тешко решиви чак и са комплетним јединством и свом памећу коју имамо у Србији! Толико је тога нагомилано, урушено, пропало. Али, то никога не призива памети, него се и даље делимо као амебе и живимо живот тих праисторијских, најнижих бића.

* И други су имали сличну историју, али су успели да дигну главу изнад воде?

- Тачно, али ми и даље имамо један суштински проблем: други народи нису имали братоубилачки рат, они се нису делили брат против брата, отац против сина. А та подела је остала до дана данашњег. Када саградите кућу на гробљу, онда вам се дешава да вас „посећују“ они којима сте темељ поставили на гробном месту.

* Може ли ишта једна власт да научи на искуству оне претходне?

- У Београду имате једну симболичну слику. Кад пролазите поред једног од највећих и најлепших храмова у Европи, храма Светог Саве, видите Карађорђа, човека који је покренуо причу и повео рат за ослобођење Србије, како сабљом показује негде. А онда, кад погледате где показује, видите да је то према најлепшој улици, Улици кнеза Милоша... Могу само да замислим шта он „мисли и прича“ кад га нико не види. Е, то је прича како смо кренули у 19. век, па почетком двадесетог успели да уништимо династију Обреновића, па почетком следећег убили премијера усред Београда. И тако су нам почела три века.

* Докле тако?

- Историјски гледано, ми јесмо на ветрометини, где хиљадама година пролазе војске, али проблем је и то што смо, кад немамо непријатеља, ми проблем сами себи. Тако се дешавало да дођемо до апсурдног осећања да нам непријатељ чини добро, јер се пред њим ујединимо, саберемо и добијемо вољу за животом! Испада да нас непријатељ, у ствари, деконцентрише у нашим свађама и сукобима.

* Да не звучи цинично, изгледа да би нам сад и добродошао?

- Можда, кад би се у даљини појавила на видику бар нека перушка да нас заплаши, па да се окупимо око ватре. Шалу на страну, из ове тешке ситуације у којој смо не видим друго решење осим позива на минимум националног јединства и толеранције. Морало би већ сутра да се оформи неко тело које би прогласило узбуну за спас Србије. Оно би требало да окупи сто-двеста људи који живе у Србији и свету, односно да се створи хитан „савет за спас“ са стручњацима - без обзира на партијску припадност, уверење и опцију. Имамо ми сјајних људи ван земље, као и у њој, који су се повукли јер неће да учествују у политичком рингу. Све остале опције које се нуде обећавају да ће само једна од њих спасити Србију. Нема тог једног који ће нас избавити из очаја и несреће дуге скоро осамдесет година.

* Кад ћемо се, коначно, избавити?

- Кад дођемо до провалије, никад кад идемо „нормалним“ путем. Јер, тада се свађамо. Али кад се сасвим приближимо амбису, онда се згранемо где смо дошли.

* Колико смо далеко од амбиса?

- На два-три корака. До комплетног урушавања преостало је врло мало. Никад се не бих усудио да кажем да би један човек, једна партија или само десетак људи могло да реши проблем. Без обзира ко су.

* Да ли се у политичким размишљањима Србија врти у крајностима?

- Пуно се прича о новим изборима. Једна опција их одлаже, друга инсистира на превременим изборима. Нисам никад био најбољи из математике, али знам добро да рачунам до педесет. И не видим како ће било која опција без сарадње да направи владу. Пред нама су само два избора: или коалиција великих партија или да владе нема! Мањинска не долази у обзир, јер се показало да је то немогуће. До сада никоме није успело да сам формира владу, осим комунистима. Додуше, они су имали излазност и до сто десет!

ИМА НАДЕ

* ШТА је по вама најгора тековина времена у ком живимо?

- Урушавање морала и свих вредности једна је од најпогубнијих несрећа које су нас задесиле. И ми сви, свако на свој начин, сносимо део кривице за то. У том ужасу нема апсолутно невиних, јер, ако ничим другим, оно ћутањем дозволили смо да се то догоди.

Имамо тешког болесника, имамо дијагнозу и сад нам треба не један лекар него тим да се несрећник опорави и стане на ноге. Мојом новом представом покушавам само на црнохуморни начин, мало преувеличан (не би ли се боље видело), са сјајним глумцима - да направим што је могуће већу комедију.

Не би ли бар једно вече неког орасположили, насмејали, замислили. И показали да, ипак, има наде.

ХОЛИВУД, АЛИ НА НАШ СРПСКИ НАЧИН

* Данас се живи у ријалити програмима, радници пред камерама одсецају себи

прсте, деца мобилним телефоном снимају злостављања вршњака...

- Урушило се све што смо учили да је честито, вредно, поштено. Не само да се урушило, него су крајности добиле друго значење. Како ћете данас неком детету објаснити да пут којим иде нека млада жена или човек у ријалити програмима није добар и да је то заправо јад, очај и беда!? Како, када се то глорификује и када се том полусвету даје огромна медијска пажња? Како учитељ, наставник или професор с мизерном платом и аутом који је старији од његовог ђака, да том ђаку објасни да је неморално имати отето, опљачкано, зарађено проституцијом и криминалом? Како, кад та деца дођу кући и на телевизији виде Холивуд на наш начин? Како им објаснити да је памет нешто важно у животу кад све ради против тог учитеља, наставника, професора - родитеља.