Високи Стеван српске лирике

СВОЈЕ последње тренутке на овом свету Стеван Раичковић је провео у друштву пријатеља књижевника, који су му од када му је преминула супруга Бојана били - породица. Разговарало се највише о величини и смислу поезије. Матија Бећковић и Мирослав Максимовић Макс приредили су у суботу, крај песникове болесничке постеље на Пулмолошком институту, на климавом сточићу, заједнички ручак. Сточић је био толико несигуран да га је Макс све време придржавао.
- То је понижавајуће за песника - нашалио се Стева, преузимајући од Максимовића улогу “држача” сточића.
Дошао му је и Слободан Ракитић. Са Данилом Николићем је у недељу попушио последњу цигарету. Неизбежну цигарету од које се није одвајао и која му је, на крају, узела и оно мало плућа којима је још дисао. Умро је у недељу вече.
“Све сам упознао, све сам видео, све сам доживео, само чекам да дође смрт, моја верна другарица која ме никад оставити неће”, рекао је пријатељима пре двадесетак дана. “Здравствуј, о Смрти, моја веренице”, што би рекао Тин Ујевић. Смрт је, ето, дошла и по овог витеза - од сонета.
Отишао је велики витез српске поезије. Последњи Високи Стеван у српској лирици.
Последње што је објавио, код Српске књижевне задруге, насловио је “Фасцикла”. У њу је скупио разне своје песничке остатке. Али, и Стевини “остаци” били су права гозба стихова. Тако је то увек било кад је Стева објављивао књигу.
Један део “Фасцикле”, за коју је добио Награду “Меша Селимовић”, насловио је “Торзо уметника у старости”. Зато, што уметник у старости, сматрао је, јесте само торзо. “Јер основ поезије је оно што се има у младости... енергија и вера у себе и свет. Касније дође искуство, а оно вуче назад... С њим се губи енергија и вера, тако потребне за писање”, рекао је, баш за “Новости”, у последњем интервјуу, на који је пристао само због поменуте награде.
Стева није давао интрвјуе. Заправо, кад би га новинари салетели, потезао је, као последњу одбрану, своју чувену књигу “Један могући живот”, у којој је, како је говорио, написао све о свим страрима које занимају новинаре. Сви одговори на сва могућа новинарска питања, а она се често понављају до изнемоглости, ту су се налазили. Рекао је, тада, ипак, и понешто што у “Једном могућем животу” није могао да предвиди. Између осталог да међу својим чувеним “папирима” има вероватно јеш неку “фасциклу”. “У глави ја свашта пишем, али немам некадашњу концентрацију... Немам више веру ни у себе, ни у свет око себе. Тако је то код уметника у старости”. Понадајмо се да ћемо од Стеве посмртно добити бар још један песнички дар. Јер све све што је он написао, почев од оних младалачких стихова који су светло дана угледали у зидним новинама смедеревске гимназије 1944. године, преко "Детињстава", "Баладе о предвечерју", "Касног лета", "Тисе", "Варки", "Записа", "Случајни мемоари", "Точак за мучење", "Панонске птице", "Монолога на Тополи", “Камене успаванке”, "Света око мене", "Стихова из дневника"... па до поменуте “Фасцикле”, велико је и драгоцено за српску поезију и књижевност. А његов књижевни опус чини укупно седамнаест збирки песама, пет књига записа и прозе, седам дела за децу, препеви Шекспира, Петрарке, словеначких и посебно руских песника и девет књига есејистичких и мемоарских текстова.
Толико нам је остало од Високог Стевана српске књижевности.

СЛОБОДАН РАКИТИЋ:
ОТИШАО И ДЕО НАС

НИШТА истовремено није и временско и вечно, и историјско и митско, и стварно и надстварно као поезија. Стварајући својеврсни мит о поезији Стеван Раичковић је о најсуштаственијим темама - о животу, смрти, љубави, природи - исказао и неке од највећих истина света. На делотворан и рекао бих срећан начин објединившпи традиционално и модерно, створио је поезију која поседује својства „модерне класике“. Све је код Раичковића у антиномијама, свет је и иманентан и трансденденталан, као и поезија, која је у свом бићу, у истом стваралачком чину, и класична и модерна, и спиритуална и стварносна, и документарна и имагинативна.
Раичковић је у својој поезији објединио мелодиозност Милоша Црњанског, метафизичност Дучићеву и лирски реализам Милана Ракића.
Раичковић није створио само својеврсни мит о поезији већ и мит о песнику. Читав свој живот, посвећен поезији, сажет у лирском Ја, заогрнуо је плаштом своје лирике, као монах себе својом одеждом. А живот песниковог срца, како је сам написао у једној аутобиографској белешци, находи се у његовим песничким књигама. Српска поезија нема песника који је у исти мах био толико личан и толико универзалан као Раичковић и чије лирско Ја, које доминира у свакој песми и готово у сваком стиху, има значење заменице Ми.
За нас, његове пријатеље, његовим одласком отишао је и део нас самих.

МИРОСЛАВ МАКСИМОВИЋ:
ЗВЕЗДЕ СЕ ПОМЕРИЛЕ

КАД се сруши велики храст, звезде се помере. Не знам да ли српски народ може да види ишта, па и звезде на небу - на коме новосветски свеци вргоше прилике - али је сигурно да су на његовом небу звезде помериле. Срушио се велики српске поезије. На кога ћемо се сада ослањати ми, српски песници, када нам, у несигурности којом смо окружени, ослонац затреба. Ко ће бити несумњив доказ да поезија има смисла? Ко ће бити морални стуб, чврст пред налетима популарног неморала? Ко ће бити живи доказ да култура није вашар, него поље на коме ничу неприметне а суштинске националне вредности?

РАДОСЛАВ БРАТИЋ:
ПОТОНЈИ ИЗ ПЛЕЈАДЕ

УМРО је вероватно највећи живи српски песник, можда потоњи из плејаде великана. Не верујем да има учевнијег Србина да не зна бар једну Раичковићеву песму напамет. Тешко ми је да говорим, одлазио сам код њега једно два пута недељно и баш сам се ових дана спремао да га видим. Заправо, јуче. И ето, чујем да се угушио. Песници уствари и завршавају тако што на крају немају кисеоника.

ПЕТАР ПАЈИЋ:
СВЕ ВЕЋИ

СТЕВА Раичковић потврђује ону истину да кад је у питању песник смрти нема. За генерације које долазе он ће, попут својих великих претходника Дучића, Нјегоша, Тина, Војислава Илића, бити све већи и све већи.

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ:
МОЈ САБРАТ

Он је био мој сабрат, род нерођени као и рођени, и ја се осећам као неко ко треба да прима, а не изјављује саучешће, рекао је у понедељак Матија Бећковић на нашу молбу да нешто каже о Стевану Раичковићу.
За време последњег сусрета Матије Бећковића и Миодрага Максимовића са Раичковићем, Стева им је рецитовао неке "компликоване" стихове.
- Чије је ово? - питао је.
- Не знам - одговарао је Макс.
- Драинац? - пробао је Матија.
- Могао би да буде - охрабривао га Стева, али није.
- Васиљев?.
- Тако је - професорски је оценио Стева.
А на њихово пропитивање о дувану кога се није одрицао и због кога је доспео у болницу, признао је да му није више до цигарета. Савршена прилика за Матијине доскочице. Рекао је како је сад прави тренутак да се Стева укључи у популарну кампању против пушења и да напише тужбалицу "Жал за пушењем", алудирајући на Стевину познату реченицу: "Једва чекам да се пробудим да пушим".

ДАНИЛО НИКОЛИЋ:
ОПРОСТИЛИ СМО СЕ

- Упознали смо се у клубу младих писаца Београдског универзитета, он тада још није објавио своју чувену "Баладу о предвечерју". После смо радили у истој редакцији Радио Београда, у истој соби, сто до стола, па онда смо се годинама дружили у "Славији", где су се окупљали Слободан Ракитић, Милисав Савић, Видосав Стевановић, Младен Марков, Тика Росић, а повремено Васко Попа и Борислав Радовић. На обали Дунава, у Крчедину, имали смо кућу до куће. У давно време окупљао је Раичковић једну групу писаца да би шетали Кнез Михаиловом. У тој групи су били Бранко Миљковић, Жика Лазић, Милован Данојлић, Воја Царић, и с времена на време Божидар Тимотијевић, Славко Вукосављевић и Радомир Константиновић.
У суботу касно увече Стева ме је звао из болнице да дођем у недељу што раније и ја сам био код њега већ у 10 сати. Седели смо и покушавали да причамо сат-два. И она предосећања о којима се говори и у животу и у литератури захватили су ме, када сам кренуо, јер сам га оставио веома уморног. Опраштали смо се малтене десет минута. Никако да одем. Тог истог дана песник Мирослав Максимовић је јавио да је Стева преминуо. Узео сам све његове књиге са посветом и читао сам оно што већ годинама знам напамет.

ДРАГОМИР БРАЈКОВИЋ:
НЕПРОЛАЗНА ЛЕПОТА

УВЕК ми је при помену речи песник искрсавала Раичковићева појава, а у сећању оживљавали његови стихови.Одиста, Раичковић је био и остао, увек и заувек само ПЕСНИК!