Великан из запећка

Са осам томова изабраних дела, на око 4.000 страна, Милан Кашанин (1895-1981) најзад ће добити место у српској култури и књижевности које му је одавно припадало, али му није дато. Завод за уджбенике и наставна средства објавио је недавно први том – “Српска књижевност у средњем веку”, а према речима уредника Милована Витезовића, до овогодишњег Сајма књига изићи ће и осталих седам.
Кашанин ће се тако наћи у друштву српских великана којима је ова кућа објавила вишетомна сабрана или изабрана дела. Пошто су га на маргини, без звања, признања и почасти, држали сами Срби – без правог разлога.
Био је Милан Кашанин, ван сваке сумње, један од најобразованијих и најкултурнијих Срба 20. века. Родио се у Белом Манастиру, школовао у Новом Саду и Загребу, а студије историје уметноти завршио у Паризу, после чега је у Београду, између два светска рата, био најпре директор Музеја савремене уметности, а затим Музеја кнеза Павла. Био је посебан на свој начин: готово је немогуће да га упоредимо са било којим српским писцем или историчарем уметности. Пребацивали су му “борбени конзервативизам” и “аристократску естетику”.
“Заборављали су да потичем из пуке барањске сиротиње, да сам се мукотрпно пробијао кроз живот, доживевши четири рата и две револуције”, бранио се он.
Увек Србин
Оно што је Кашанин мислио, као на пример да је Вук упропастио Бранка, било је “много за српску главу”, посебно кад се има у виду да она у време комунизма и није била сасвим српска!
“Ја се нисам родио само у Белом Манастиру, него и у Новом Саду и Београду, и у Паризу, и на путовањима по свету...”. Али: “И данас кад се питам одакле сам, ја пребројим десет година у Барањи, осам година у гимназији у Новом Саду, четири-пет година у Паризу и педесет година у Београду – осећао сам се увек само једно, а то је – Србин”, рекао је својевремено новинару Кости Димитријевићу.
Прво књижевно признање добио је још као гимназијалац, 1908. или 1909. године, за чланак “Змајев национализам”. А већ 1914. пише рад о НЈегошевој поезији, затим одлази на студије у Загреб, пошто није могао у Београд или Минхен, куда га је жеља вукла. Али, не одваја се од српске матице. НЈему и групи родољуба суди се у Сегедину, због учешћа у демонстрацијама са српском омладином у Косовској Митровици, после убиства Франца Фердинанда.
Први светски рат променио му је све планове. Имао је среће да уместо на фронт доспе у загребачку Болницу милосрдних сестара.
“То је, у ствари, било једно склањање да ме не мобилишу у аустријску војску”, причао је. Ту су се, вели, били склонили и Иво Војновић, Владимир Ћоровић, Иво Андрић, Нико Бартуловић.

Доба музеја
Период између два рата Кашанин ће понајвише посветити уметности.
“У Париз сам, у ствари, отишао да студирам естетику и литературу, а студирао сам уместо естетике историју уметности... Ту сам имао прилике да откријем заиста један огроман део света”. Открио је Марсела Пруста, Андреа Жида, Пола Клодела, Пола Морена, па Шагала, Стравинског и Прокофјева. Гледао је Ану Павлову, слушао Шаљапина, био сусед вајара Заткина, лично упознао Лава Шестова.
По повратку са студија из Париза оснива најпре Музеј савремене уметности (1934), који је био у данашњем Конаку кнегиње ЛЈубице у Београду, затим је од 1936. до краја Другог светског рата управник Музеја кнеза Павла.
“Кад се само сетим колико сам слика светских мајстора набавио по популарној цени за ондашњи Музеј кнеза Павла, касније звани Народни музеј, којим је после рата управљао мој земљак и колега Вељко Петровић”. Захваљујући Кашанину у Београд су стигла платна Пита Мондријана, Брака, Бонара, Шагала, Матиса, Гогена, Ламета, Реноара... А он пише значајно дело “Српска уметност у Војводини”, док као писац већ има објављене две збирке приповедака: “Јутрења и бдења” и “Заљубљеници” и романе “Трокошуљник” и “Пијана земља”.

Све у ватри
А време после Другог светског рата за Кашанина је време патње. Замерано му је због пријатељства и кумства са кнезом Павлом, па због две књиге објављене у време рата - “Два века српског сликарства” и “Уметници и уметност”.
“Као да сам то могао да одбијем. Да је Андрић имао четворо деце не би одбио да уђе у ону антологију Српске књижевне задруге, нити би могао на миру, усред ратних страховања, да пише своја дела”, јадао се.
Тешко му је пао и губитак стана, који су му Немци запалили 17. октобра 1944. године, приликом повлачења из Београда. Тада су му изгорели многи рукописи, читава библиотека, дневници, слике наших уметника париске школе. Као неким чудом, у споредној просторији, у једној кутији, остала му је читава преписка, на основу које је касније написао изванредну књигу “Сусрети и писма”.
После рата годинама је “таворио као неки вајни администратор у забаченој Галерији фресака”... “Окружен само Немањићима”, већ се уплашио да ће се сасвим изгубити у нашем средњовековљу. А уз то и друге неприлике:
“Силом прилика бавио сам се националном и уметничком пропагандом, редиговао многа туђа дела, сарађивао у разним лексиконима од предратног Петровићевог “Свезнања”, преко послератне Просветине “Мале енциклопедије”, све до оне Крлежине “Ликовне енциклопедије”...
Спасила га је пензија. “Скромна, не као ове националне што се деле према “заслугама”, али њоме сам, најзад, стекао свој заслужени мир, могућност да се несметано бавим књижевним радом”.
Али, време је неумитно истекло. Пред смрт се жали да му ни три живота не би била довољна да би “само донекле уобличио своје многе необјављене рукописе”.
Да би слика о Милану Кашанину била потпунија треба рећи да је иза њега остало око 20.000 исписаних страница! У највећој стваралачкој снази он је највише писао за фиоку. Ово што ће сада из ње извући Завод за уджбенике и наставна средства само је један део.