Коловођа српских сестара Катарина Миловук

Краљеви су је поштовали, министри се плашили, а причало се да се њена реч у Србији с краја 19. века ценила одмах после митрополитове. Катарина Миловук је позната по антиратном ангажману, а сама је војевала на више фронтова, неустрашиво се борила за националне интересе и право жена да гласају и да се образују.

Као један од оснивача "Кола српских сестара", уз Надежду Петровић и Делфу Иванић, одржала је фасцинантан говор у Коларцу и одмах "мобилисала" 3.000 најугледнијих београдских дама на хуманитарни рад, који је подразумевао медицинску обуку у болницама и одлазак на најопасније фронтове у окупираној Србији, како би се пружила помоћ храбрим српским ратницима. У збеговима и пољским болницама, више живота је односио тифус, него ране у крвавим борбама за слободу, али то као да нимало није поколебало модерне, богате и "размажене" Београђанке, школоване на престижним европским универзитетима. Несебично помажући болеснима, рањенима и избеглицама, многе су тада жртвовале, не само најсветлију будућност, већ и живот. Катарина је водила и медијски рат, па је знање и утицај користила да неуморно извешатава свет о страшним дешавањима у Србији.

Да ће далеко догурати постало је јасно још када је са свега 19 година постала управница Више женске школе у Београду. Ипак, ни завидно образовање стечено у Русији, ни знање руског, француског, енглеског и немачког језика, ни познавање нота, нису јој помогли код београдске чаршије. Била је то 1863. година и многи су се плашили да ће девојке, када се образују, постати непослушне мушкарцима. Миловуковица, како су је звали, није се обазирала, упорно понављајући: "Највећа пажња мора да буде усмерена на науку, а не на којекакве бесмислице".

Вођена идејом да само писмене жене рађају писмену децу, деценијама се борила са предрасудама, али и недостатком финансијских средстава. На срећу, имала је подршку у краљици Наталији, која је често седела у клупи са обичним ученицама и присуствовала часовима историје, веронауке, рачунања, али и кувања. Катарина није имала децу, али је одшколовала 25.000 девојака, међу њима и будућу краљицу Драгу Машин, глумицу Милку Гргурову, балерину и новинарку Магу Магазиновић, чувена сликарка Надежда Петровић и прва школована лекарка у Србији Драга Љочић. Била је, како је говорио краљ Милан, неспорна духовна свекрва и ташта у стотинама кућа.

Није јој то било довољно, 1875. године је основала прво Женско друштво, а затим и Женску радничку школу за девојке из сиромашних породица. У њене многобројне подухвате убраја се и покретање часописа "Домаћица", а хуманост је одвела на фронт, где је током српско-турског и српско-бугарског рата била болничарка. У пензију је отишла 1893. године, после три деценије вођења Више женске школе.

Али, уместо да се одмара, наставила је - да се бори. Била је прва жена у Србији, која је 1897. године тражила да је упишу у бирачки списак. И док су једни говорили да је овај пут претерала, други се питали шта је следеће, она је смирено и одлучно објаснила: "Не знам с каквим су правом људи присвојили сву власт у своје руке и управљају судбином ове земље без наше сарадње, када је ова земља наша колико и њихова, и ми смо деца ове земље и ми с њом делимо и зло и добро." Њен захтев је одбијен на Касационом суду, са једним гласом против. Али, она није одустала и 1900. године шаље захтев краљу Александру Обреновићу да дозволи женама да гласају. Поново је одбијена, али колико је била испред свог времена, доказује податак да је Међународна алијанса за женско право гласа основана у Лондону тек четири године касније.

Реч пораз није познавала, а 1900. године је у антиратне сврхе превела немачки роман "Доле оружје" баронице Берте фон Сутнер. Труд се исплатио, бароница је 1905. постала прва жена, која је добила Нобелову награду за мир. У јулу 1913, Катарина је била једна од говорница на Конгресу Интернационалне алијансе за женско право гласа у Будимпешти.

Умрла је само два месеца касније, не дочекавши прославу пола века рада Више женске школе, којој је посветила живот. И попут многих знаменитих Српкиња тог доба - заборављена је. Данас не знамо ни где јој је гроб, а малена улица са њеним именом на Звездари, једини је подсетник на жену која је својом неустрашивом борбом променила Србију.