MLADI su nekada snagu odmeravali pesnicama, a danas metalnim štanglama, bejzbol palicama, noževima. Čini se da postaju sve brutalniji u svojoj nasilnosti, a sa dokazivanjem počinju u sve mlađem uzrastu. U želji da pokažu vršnjacima "koliko su jaki" neki su, čak, spremni i na najteža krivična dela.

Gotovo 500 maloletnika u protekle dve godine osuđeno je zbog ubistva, teškog ubistva, nanošenja lakših ili težih telesnih povreda. Čak 17 njih je ubilo nekoga, 16 je silovalo devojčicu ili ženu, a 49 je osuđeno zbog nasilja u porodici.

- Trend sve nasilnijeg ponašanja mladih traje već decenijama - upozorava u intervjuu "Novostima" primarijus dr Vojislav Ćurčić, psihijatar i psihoanalitičar, upravnik Bolnice za psihijatriju KBC "Dr Dragiša Mišović". - Još tokom devedesetih godina smo primetili da su mladi sve nasiliniji, to je tendencija koja opstaje do sada, ali je, čini mi se, sad izraženija.

* Zbog čega se to dešava?

- Cela generacija mladih je odrastala u specifičnim i nepovoljnim okolnostima. Roditelji nisu mogli da se snađu baš najbolje, škole takođe, i zapravo nije bilo nikoga ko bi im pomogao u prirodnom i dobrom sazrevanju i odrastanju. Mladi su zato sve nesređeniji, a nezadovoljni i nestabilni mladi ljudi su impulsivni. Ne mogu taj pritisak koji se stvara da drže u sebi i najčešće kroz nasilne akte, bilo protiv drugih, protiv sebe ili stvari, prazne napetost koje ne mogu na neki poželjniji način da se oslobode. Drugi deo problema je to što su mladi skloni imitiranju.

* Na koji način okruženje utiče na njihovo ponašanje?

- Ima puno kriminala na ulicama, u školama, na utakmicama. Svakog dana čitamo da je neko nasrnuo nožem na nekoga, ubio nekoga ili pretukao. Mladi imtiraju odrasle, jer vide da takva neprimerena i nasilna ponašanja često prolaze nekažnjeno, što ohrabruje neke od njih da počine nasilje. Oni najčešće u tom trenutku ne razmišljaju o posledicama, nego reaguju namah, impulsivno.

* Zašto ne imitiraju "dobre momke"?

- Srećom, većina mladih ljudi se identifikuje sa pozitivnim osobama, sportistima, naučnicima, umetnicima, njihovim vršnjacima - dobitnicima medalja iz matematike, hemije... Ali, neki nemaju dovoljno potencijala, strpljenja i energije, niti volje da se trude i da se dokažu i pokažu kroz neka školska, sportska ili drugarska pozitivna ostvarenja. Mnogo je lakše dokazati se i pokazati nasiljem. A u tim godinama je vrlo važno pokazati se i osećati se dobro u svojoj koži i osećati se važnim.

* Stiče se utisak da su i devojke sve češće sklone nasilju.

- Objašnjenje je isto za oba pola. Mladi gledaju rijaliti šou - programe gde je sve puno nasilja, verbalnog i bez ikakve kontrole, stida i cenzure, i neki ih imitiraju. U takvim programima žene nisu ništa manje nasilne, brutalne, vulgarne i potpuno se neprimereno ponašaju. Imitiraju ono što vide i što je društveno, nažalost, prihvaćeno. Zašto bi mladi ljudi bili veći anđeli od odraslih?

* Da li je gledanje takvih sadržaja bekstvo od sopstvenog života?

- I digitalna realnost, i društvene mreže, jesu neki virtuelni svet kome su skloni mladi ljudi. To jeste neka zamena realnosti, kojom mladi nisu zadovoljni, virtuelnom realnošću, gde žive neki drugi život ili se dokazuju kroz neke društvene mreže potpuno neprimereno i ne odgovara onome što je njihova prava realnost. To jeste neka vrsta kompenzacije kroz virtuelnu realnost.

* Da takvih programa nema, da li bi bilo i manje nasilja među mladima?

- Sigurno, u nekoj manjoj meri. Jer to je samo doprinoseći faktor. Nasilja ima svuda, i u Skupštini, i u obračunima među političarima. Sve je jako neprimereno, ljudi svašta govore, vređaju se i nasrću jedni na druge. Mislim da je celo naše društvo postalo manje dobronamerno, manje tolerantno na različitosti i sve nasilnije.

* Koje je rešenje?

- Najvažnije je prevenirati takvo ponašanje, raditi i razgovarati sa mladima dok ne dođe do takvih pojava. O tom problemu treba da brinu svi, od roditelja, do škole i odgovarajućih ministarstava koja treba da ponude pomoć da se u okviru škole ne zataškavaju pojave nasilja, već da se o tome otvoreno razgovara. Da se otkriju pravi razlozi i da se svi, naravno i pre svega i oni koji nisu nasilni, uključe da se stvari poprave. I da ti potencijalno nasilni mladi ljudi nađu neke druge načine za rasterećenje napetosti i za ostavrenje želja, potreba i ideala.

* Šta bi to moglo da bude?

- Neke aktivnosti kojima mogu da se okupiraju i u okviru kojih mogu da se dokažu. Recimo, neke sportske aktivnosti, sekcije. Bitno je da se kroz neke pozitivne i socijalno prihvatljive aktivnosti osećaju zadovoljniji sobom, ostvareniji, da ne bi bili tako napeti, i da ne bi išli ka negativnim sistemima dokazivanja, važnosti i moći.

* Hoće li to doprineti da se stanje popravi?

- Ne verujem da će spontano i bez ikakvih intervencija doći do pozitivnih promena. Bitno je da okruženje postane što dobronamernije i stabilnije, ali samo neke preventivne akcije, kroz školski sistem, mogu da pomognu da se taj problem reši. Moramo da budemo svesni da to jeste problem i da nešto treba preduzeti, a ne samo sedeti i čekati da dođu neka lepša vremena i da mladi, spontano i uprkos svemu, postanu anđeli.

ZNACI UPOZORENjA

* KAKO roditelji mogu da prepoznaju nasilje u detetu?

- Prvo može da se uoče promene u ponašanju. Ako odjednom, dobro i poslušno dete postane nervoznije, napetije, prestane da ide u školu, počne da se druži sa neprimerenim društvom, e to su znaci upozorenja da se sa tim detetom nešto dešava i da bi jednog dana moglo da postane nasilno i napravi neko krivično delo. Doprinoseći faktor je što među tim mladima ima i depresivnih, koji su neraspoloženi, nezadovoljni sobom, životom, porodicom, vršnjacima. A depresivnost se kod mladih ispoljava drugačije nego kod odraslih, oni se od nje brane tako što postanu nasilni, impulsivni. Takvim osobama treba pomoći.