Opisivali su je kao obrazovanu, mudru, dobre i vesele naravi, rado viđenu u najotmenijim krugovima. Biografija Mileve Simić, zabeležena je na stranicama časopisa "Srpkinja, njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas".

Rođena je na Sretenje, 15. februara 1859. godine u Novom Sadu, u domu viđene porodice u čijem društvu su svi voleli da borave. Bila je ćerka akademskog slikara Pavla Simića, koji je po narudžbini dobrotvorke Marije Trandafil oslikao ikonostas Nikolajevske crkve, a u Somboru ostavio pečat na unutrašnjosti Crkve Svetog Đorđa. Otac njene majke Jelisavete je bio ugledni advokat i gradonačelnik Novog Sada Grigorije Jovšić, tako da je familija bila "potkovana" znanjem i statusom sa svih strana.

Očev posao je nalagao "čergarski" život. Tamo gde je on slikao, porodica se selila. Mileva je tako iz Novog Sada najpre stigla u Sombor i kao dobra učenica osnovne, potom Devojačke škole, veoma radoznala i uporna, poželela je da u 12. godini upiše učiteljsku školu. Bila je, međutim, premlada da bi joj se želja ispunila, jer su propisi drugačije nalagali. Ali, to je nije sprečilo da odustane i uz očevu pomoć, koji je pozvao profesora i katihetu Vukićevića, dobila je specijalnu dozvolu Školskog saveta. Postala je, na veliku radost, učenica Srpske učiteljske škole. I to ne bilo kakva. Imala je najviše ocene i pohvale nastavnika. Sa takvim uspehom, već u 15. godini je izabrana za nastavnicu tek otvorene Srpske više devojačke škole u Novom Sadu. Oko ove ustanove će se vrteti čitav njen radni vek, jer je tu ostala više od tri decenije, učila decu, a jedno vreme i uspešno upravljala školom.

Koliko je ozbiljno pristupala struci, videlo se po njenom odnosu prema đacima, a to je, zapisala je, naučila od Milice Stojadinović Srpkinje, sa kojom se srela kada je završila školu, a ona joj ispričala sa čime će se sve susretati u radu, kako da vaspitava učenike, koje vrednosti su neophodne da bi dete izraslo u dobrog čoveka. Velike i važne lekcije savladala je od ove mudre žene.

Na njen razvoj i želju za književnim radom je mnogo uticala njena tetka, Dafina Nana Natošević, supruga dr Đorđa Natoševića, čija je kuća bila stecište srpske intelektualne elite. Tu je uvek "ključala" umna, konstruktivna rasprava. A, Mileva se lako uklopila, jer im je intelektualno dorasla, a književni dar je bio očigledan još od detinjstva. Volela je da čita, vrlo brzo je počela i da piše. To je, međutim, postalo zvanično 1876. godine kada je javno istupila kao književnica. Izašla je sa "Knjigom za narod" u izdanju Matice srpske, a potom ju je ista kuća nagradila za posebnu igru "Retka sreća". Kao pedagoški radnik, struci je doprinela izdavanjem školskih knjiga - "Kućarstvo" i "Pedagogija", koje su prema odluci Školskog saveta zavedene u srpske učiteljske škole.

Sakupljala je srpske narodne ženske pesme u Sremu, Banatu i Bačkoj, insistirala na čuvanju srpskog jezika, vere i ponosa, nazivajući ih trima svetinjama. Sarađivala je u uglednim časopisima - "Srpkinja", "Javor", "Dubrovnik", "Srpska zora", "Stražilovo", "Delo","Branik", "Ženski svet"...

Iako se nikada nije udala i nije se ostvarila kao majka, obožavala je decu i pisala je za njih. Bile su to poučne pripovetke, pedagoške, književne, ali i moralne, i krasile su stranice listova "Neven" i "Spomenik". Mileva se deci posvetila i tako što je za njih napisala čak šest pozorišnih komada. "Drugarice", "Dobrovoljni prilozi" i "Plaženik" su objavljeni.

Osim pedagoškog i književnog rada, Mileva je bila veoma vredna i uspešna i kao prevodilac. Na srpski jezik je prevodila dela popularnog mađarskog pisca Jokia Mora, o kome je dosta i pisala. U časopisu "Javor" su objavljeni i njeni tekstovi o Hajneu i slikaru Jovanu Klaiću.

Kao nagrada za sve ono što je postigla kao pedagoški radnik i književnica, odlikovana je ordenom Kralja Aleksandra Kraljeva Doma Prvog stepena sa krunom. Važno je spomenuti i to da je list "Srpkinja..." 1913. svrstava među prve četiri saradnice književnih društava tog doba i proglašena je za uzor-učiteljicu. Osim toga, Mileva je bila i počasna članica Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja.

U Novom Sadu je živela do kraja života, a umrla je 1946.godine i sahranjena na Almaškom groblju.



OTAC PAVLE ČUVENI SLIKAR

Milevin otac Pavle je slikao najviše ikonostase, ostavljajući pečat, od crkve u Pirošu, preko manastira Kuveždin, šabačke, starofutoške, crkve u Đurđevu, u Senti, kapele Platona Atanackovića na Almaškom groblju u Novom Sadu, Saborne crkve u Somboru... Bio je i vrsni portretista, a izdao je i dve litografije - Majska skupština 1848. i Crnogorski pevač.