Ona nije učila velike škole, ali je znala daleko više od mnogih koji su svojim imenima pridavali zvučne titule. A sve je to postigla neumornim radom, marljivošću i darovitošću. Imala je bogato enciklopedijsko znanje i ono što je htela, to je i sprovodila u delo...

Ovako je o Katarini A. Jovanović, svojoj velikoj prijateljici, zabeležila Milica Đurić-Topalović. Ta biografija je gotovo jedina zabeleška, objavljena 1961. godine u Parizu, plaćena od sakupljenih priloga njenih poštovalaca, koja je o našoj uglednoj filozofkinji i prevodiocu ostala. Na sve to, nije volela da se slika. Govorila je da nikome nije potrebna njena fotografija, već da je važno ono što ostane u srcu.

Rođena je 8. aprila 1869. godine u Beogradu u domu oca Anastasa, fotografa, litografa i slikara, od kojeg je nasledila bogatu maštu, talenat da posmatra svet oko sebe i da sve to slikovito opiše. Od majke joj je pripala germanska preciznost, potreba da izgradi radne navike i humanost.

Majčina prerana smrt bila je tačka prekretnica za malenu Katarinu koja je do tada, do 12. godine, bila bezbrižna i nasmejana, ušuškana između roditeljske ljubavi i maštarija o moru u koje se trajno zaljubila kao šestogodišnjakinja. Preko noći je morala da odraste i preuzme brigu o mlađem bratu Jovanu, iako otac to od nje nije tražio. Ali ona je osećala da je to njena dužnost. Tako je već u najranijim danima, kako je zapisala Milica, pokazala koliko je plemenita i jaka. I kao što se još u detinjstvu primećivala njena dobrota, kojom je osvajala sve koji bi je upoznali, niko nije ostajao ravnodušan na mudre oči male Katarine.

Rođena je, u tada, patrijarhalnom Beogradu, ali najveći deo života je provela van njega. Napustila ga je kada je imala 16 godina, prateći brata Konstantina. Beogradsku čaršiju je zamenila bečkom, koja je bila meka za sve koji su žudeli za znanjem. Katarina je već, uz književni srpski, odlično govorila nemački, tako da se bez problema uključila u ritam novog podneblja. Mogla je da mu parira intelektom, znanjem i željom da zna sve što se saznati može. Učila je istoriju, uživala u lekcijama iz književnosti, zaljubljivala se u umetnost, bila je zadivljena muzikom. Jezici su joj išli od ruke, pa je započela nove kurseve, učeći i francuski, engleski i italijanski.

ODBILI NjENU POMOĆ U DOMOVINI Posle završetka Prvog svetskog rata i stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, došla je u zemlju sa željom da pomogne narodu, pre svega ženama. Imala je dovoljno iskustva i znanja, prevodila je pesme, pisala filozofske traktate... Međutim, nije bila dobrodošla. Otvoreno su joj rekli da ne znaju u čemu bi ona mogla da im pomogne. Bila je tužna i razočarana kada se vratila u Švajcarsku.

Početak Prvog svetskog rata je dočekala u Beču. U Srbiju nije mogla da se vrati, pa se sa bratom sklonila u Švajcarsku. Cirih će postati njena trajna domovina, ali svoju pravu, primarnu nikada neće zaboraviti. Sve do 1899. godine, dok joj je otac bio živ, odlazila je i provodila vreme u njihovoj kući u Kosovskoj ulici. Iako su joj u Švajcarskoj živela oba brata, patila je za Beogradom, govoreći kako ga sanja i mašta da mu se zauvek vraća.

Bol i nostalgiju je zavaravala odlascima u muzeje, danonoćnim posetama bibliotekama, satima i satima provedenim u pozorištu... Prevodila je pesme iz Kosovskog ciklusa i istraživala svet. Tako je sva svoja filozofska shvatanja sažela u knjizi "Osnovna posmatranja života", koju je 1921. godine objavila u Beogradu, kao "priručnik" za srpsku omladinu.

U Cirihu je upoznala Milicu Đurić-Topalović koja je postala njena najbolja drugarica. Zbližili su ih isti pogledi na svet i ostavljenu, a nepreboljenu zemlju. Sačuvana su neka pisma iz kojih može da se zaključi koliko su se poštovale i kakve su bile.

"Milice, voljena moja! Našla sam tvoje divno pismo, ono je svo Ti, svo moja domovina. U tebi ključa srpska krv naša, koja i meni hoće da rastrgne ovo staro srce. Kakva je to sila u meni što zovemo "ljubav", oduševljenje, patriotizam, a nema reči za nju", pisala je Katarina Milici iz Ciriha 21. septembra 1947. godine.

A u oktobru 1953. u pismu joj je priznala da bi volela da je poseti u Parizu, da još jednom zajedno prošetaju po Bolonjskoj šumi, jer bi sa njom imala da razgovara. "Ti si deo moje zemlje, mog Beograda. I to onog starog Beograda", napisala joj je.

Znalo se i da je Katarina bila velika prijateljica sa književnikom i novinarom Vlastom Petkovićem, sa kojim je pomagala bivšim oficirima Vojske Kraljevine Jugoslavije koji su iz Italije, posle fašističke kapitulacije, prešli u Švajcarsku, da se preškoluju. Bilo ih je oko hiljadu, od kojih su, oni što su ostali 1946. godine, osnovali Udruženje Jugoslovena u Švajcarskoj. Njihov predsednik je bio Vlasta Petković, a počasni član Katarina Jovanović.

Patila je kada su joj komunisti posle rata srušili dom u Beogradu. "Neću im nikada oprostiti što su mi uništili moje osmanluke i moju divnu baštu. A već o srušenoj kući i da ne govorimo. Umorna sam od života i umire mi se. Vreme je već da idem", zapisala je Milici u svom poslednjem pismu.

Umrla je 31. maja 1954. godine u Švajcarskoj. Kremirana je i sahranjena na ciriškom groblju Nordhajm, a njena urna, po sopstvenoj želji, položena je pored brata Konstantina. Udruženje Jugoslovena u Švajcarskoj je te godine svoj Književni fond pretvorilo u Srpsku biblioteku "Katarina Jovanović".