Srbija je blagoslovena zemlja, puna nenačeta blaga, samo da je sloge, preduzimljiva duha i istrajne volje. Pisala je, pa i opominjala, još krajem 19. veka majka svog naroda, tako je Aleksa Šantić nazivao Savku Polit Subotić.

Zaslužila je taj epitet promišljajući i delujući ispred svog vremena i pola, boreći se za nacionalni i kulturni preporod žena, za emancipaciju, vaspitanje i obrazovanje dece. Zaslužila je to i kao inicijator osnivanja ženskih škola, kao štićenica domaćica i vrednih seljanki, ali i čuvar tradicije jer bila je prva predsednica Kola srpskih sestara.

REČIMA OSVAJALA SVET Iako su zavidni jezici govorili da joj govore piše suprug, uspela je da ih opovrgne. Ali, tek pošto je Jovan umro, a ona nastavila da zadivljuje mudrostima. Sva njena predavanja je prenosila tadašnja štampa, a najčuvenije "Žena na istoku i zapadu", koje je održano u Naučnom klubu u Beču 1911. godine, objavila je novosadska štamparija "Branik". Njeni spisi su objavljeni u tri sveske Letopisa Matice srpske, a književna dela u nemačkim časopisima.

Savka je rođena 11. oktobra 1834. godine u Novom Sadu, u uglednoj trgovačkoj porodici Jovana Polita i Julijane Desančić. Kao četvorogodišnja devojčica sela je u klupu privatne škole za obrazovanje ženske dece. U to doba, ovo je bio gotovo presedan, jer ni osnovno školovanje nije bilo obavezno, a ono dobrovoljno se uglavnom podrazumevalo za imućne dečake. Ali, bogata biblioteka u domu Politovih, bila je dokaz da je ova porodica mnogo držala do znanja i obrazovanja. Savka je školovanje nastavila u Temišvaru, ali se zbog revolucije u Vojvodini 1848. sa porodicom preselila u Beč. U gradu na "lepom plavom Dunavu" nastavila je da se edukuje u katoličkom internatu. Tu će se 1851. godine i udati za doktora filozofije i prava, književnika i političara Jovana Subotića. Ovaj ugledni vojvođanski Srbin je uređivao "Letopis Matice srpske", list "Narod", inicirao je i sazvao skupštinu Srba u Pešti, tražeći da se formulišu srpski zahtevi, bio je blizak idejama Svetozara Miletića istupajući kao političar u Ugarskom saboru... U svemu što je radio, imao je veliku podršku supruge, sa kojom je dobio pet sinova i dve ćerke. Posle dve godine života u Beču, Savka i Jovan su se preselili u Novi Sad, ali su zbog njegove karijere često menjali mesto boravka, gradeći dom i u Vukovaru, Zagrebu, Osjeku, Zemunu... Koliko je ona bila vetar u leđa suprugu, toliko je i on njoj pomagao da se izbori za svoje ideje i ideale. A ona je, pre svega, želela da svet u kojem je živela otvori za pripadnice nežnijeg pola.

- Savka je smatrala da žena nije predodređena samo za ulogu majke i domaćice, već da ima pravo na obrazovanje i rad. Uvidela je značaj buđenja svesti kod lepšeg pola i to je unelo promene u tadašnje strogo patrijarhalne odnose i neravnopravan položaj dama. Organizovala je peticije za otvaranje viših devojačkih škola i zbog toga se ubraja među prve feministkinje na tlu Vojvodine - navodi Milica Đuričić, koja je priredila bibliografiju Savke Subotić.

Iako je bila vrsna retoričarka, daleko jača je bila na delima. U Zagrebu je pokrenula osnivanje Odbora gospođa, a u Novom Sadu 1867. Prvu žensku zadrugu, koja je pomagala siromašnim devojčicama da se školuju za učiteljice. Smatrala je da talentovane devojke ne smeju da ostanu na osnovnom obrazovanju, pa su zahvaljujući njoj otvorene prve više devojačke škole u Pančevu (1870) i Novom Sadu (1874).

Znala je da nije isto biti žena u gradu i na selu, pa je krenula u seoske sredine da podrži i ohrabri Srpkinje. Govorila je kako je srpska seljanka istovremeno i umetnica, prstom upirući na ćilime, vezove, nošnje i ručne radove koje su stvarale žene širom Srbije. Da bi se prepoznala njihova vrednost i priznao rad domaćica, ona je počela da sakuplja narodne rukotvorine i izlaže ih po Evropi. Dok se time bavila, upoznala je naše običaje koji su je opčinili, pa ih je s velikom pažnjom istraživala i beležila. Pirotski ćilim je zahvaljujući njoj osvojio posebnu nagradu na izložbi u Parizu.

- To je poezija ženske ruke, čijoj će se lepoti diviti svet, kao i našim narodnim pesmama, kad se i za njih nađe jedan Vuk Karadžić - govorila je Savka.

Bila je predvodnica ženskog pokreta u Ugarskoj, ali je izabrana i za počasnu članicu Beogradskog ženskog društva, koje je njenim zaslugama dobilo Srebrnu medalju na Međunarodnoj izložbi rukotvorina u Parizu. Savkina misija je kulminirala 1903. godine, osnivanjem Kola srpskih sestara, kulturno-prosvetnog i patriotskog društva. Kao prva predsednica održala je govor 5. oktobra u Velikoj školi u Beogradu, na kojem je, između ostalog, rekla:

- Svaki narod koji teži kulturnom napretku, mora uvek početi od deteta. Od načina odgojenja i obrazovanja dece zavisi njihova budućnost i budućnost naroda iz koga su ponikli.

Savkin prvenac Dejana bio je ruski gubernator Mandžurije, nakon njega rodila je Žarka i Vidu koji su umrli kao deca, zatim Vericu, pa Vojislava koji je bio lekar i jedan od osnivača Medicinskog fakulteta u Beogradu i potom Branislava i Ozrena.

Bila je i članica Zadruge Srpkinja Novosatkinja i Srpskog narodnog ženskog saveta, kojima je ozbiljno bila posvećena. Borbu za žensku emancipaciju je vodila i u inostranstvu, predstavljajući domaća društva na svetskim skupovima od značaja i sarađujući sa najvećim evropskim feministkinjama, kao što su Roza Švimer i Kete Širmaher. Ostalo je zabeleženo njeno učešće na kongresu feministikinja u Budimpešti 1911. godine, na kojem je mnoge zasenila hrabrim nastupom. Na sreću, zasluge su joj priznavali za života.

Savka Subotiće je umrla 1918. godine u rodnom gradu, a sahranjena u porodičnoj grobnici u Zemunu.