"Kao što čujemo, ovih dana promovisana je na Ciriškom sveučilištu gospođica Marija Prita za doktora celokupne medicine. Ovo je prva Srpkinja iz Ugarske koja je postala doktorkom." Tako je 28. jula 1893. godine o svojoj sugrađanki pisao pančevački list "Vesnik". Bio je to tek početak jedne velike karijere...

A, priča o njoj seže u 1866. godinu, kada je 16. aprila u južnobanatskom selu Seleušu rođena Marija Prita, ćerka Đorđa i Mileve. Bila je još devojčica kada se majci poverila kako sanja da će postati lekar, što je u to vreme bila ludost. Ona je, međutim, svoj san ostvarila. Dok su njene vršnjakinje maštale o dobroj udaji, Marija se borila sa "vetrenjačama". I pobeđivala ih je. Završila je Višu školu za devojke u Pančevu, što nije bilo dovoljno da upiše studije medicine, jer nije imala položenu maturu, a bez toga se na dalje škole nije moglo. Ni Pančevo ni Novi Sad ni Sremski Karlovci joj nisu otvorili vrata. Cirih zato jeste.

- Otac joj je umro, ali je imala veliku podršku majke, kada je u volovskim kolima iz sela krenula u svet - priča za "Život plus" novinar Nikola Nešković, Marijin praunuk, koji je sa sestrom Mirjanom istraživao i sređivao dokumentaciju o prabaki sa kojom su živeli.

TRI DANA ZA SVETOG STEFANA Praunuk znamenite lekarke se priseća da je baba Marija, kako ju je zvao, bila blaga, ali odlučna. Nije trpela izgovore, jer je verovala da ništa nije nemoguće. Sve ju je, kaže, interesovalo, čitala je novine, slušala gramofon, učila ga da svira klavir i držala mu časove nemačkog jezika. Naučila ga je da igra šah, pa bi svako veče odigrali partiju, a onda bi ona sa šahovskom kutijom ispod ruke odlazila da spava, jer su joj rano dolazili pacijenti. - Imala je mnogo prijatelja, pa je slavu Svetog Stefana proslavljala bar tri dana, da bi sve mogla da ugosti - priča sa ponosom Nikola.

- U Švajcarskoj je maturirala i dobila indeks Medicinskog fakulteta, isticala se na ispitima, polagala ih sa lakoćom, a koliko je njen doktorat bio dobar, govori činjenica da je odštampan kao knjiga. Odlično je govorila nemački, francuski i cincarski jezik, jer joj je otac vodio poreklo od Cincara.

Sve je ukazivalo na blistavu karijeru, ali ne i na jednostavni život, jer je Marija sve vreme negovala i ljubav. Udala se za doktora i pesnika Nikolu Vučetića iz Šapca i u njegovom rodnom gradu ubrzo postavljena za lekara u bolnici. U to vreme, postojala je još samo jedna žena iz njene struke, Draga Ljočić, koja je Mariji bila uzor i velika pomoć. Kako se dobar glas daleko čuje, o njenoj stručnosti i posvećenosti poslu se mnogo pričalo, žene su imale više slobode da joj se poveravaju, pa je bilo logično da ode na usavršavanje na kliniku ginekologa dr Hrabaka iz Beča. U gradu na Dunavu, Marija se prvi put ostvarila kao majka. Rodila je Jelicu, a pet godina kasnije i Dušicu.

Sudbina ju je odvela u Beograd, gde je radila u privatnoj ordinaciji, a kada su počeli Balkanski ratovi, zamenjivala je muža na mestu opštinskog lekara, jer je on bio na frontu. Njena požrtvovanost je došla do izražaja već na početku Prvog svetskog rata, koji ju je zadesio u rezervnoj vojnoj bolnici u Nišu. Epidemija tifusa je uveliko vladala, a Marija u svojoj "Biografiji" piše da mrtvi nisu mogli da se prebroje, iako je borba za svakog bolesnika bila prioritet. Nije morala da se povlači preko Albanije, da ide na Krf i Solunski front, ali išla je sa svojim narodom.

- Kada smo je pitali zašto nije otišla brodom, jer je mogla, govorila nam je da joj je to bila moralna obavezna. I da, ako je mogao stari kralj (Petar), mogla je i ona - kaže Nešković, podsećajući da je njegova prabaka bila nosilac Albanske spomenice, odličja Trećeg stepena Svetog Save, Krsta milosrđa, Ratne spomenice i ordena Crvenog krsta.

Pred kraj rata preselila se sa porodicom u Lozanu, gde je radila kao lekarka Invalidskog odreda, ali godinu dana pošto joj je umrla mlađa ćerka, vratila se u Beograd. Prva armijska bolnica je imala sreće da Marija bar kratko radi kod njih, dok se nije opredelila za privatnu ordinaciju u kojoj je radila do smrti.

- Za nju nije bilo praznika niti pacijenta kojeg ne bi primila u bilo koje doba dana. Imala je ordinaciju u našoj kući u Ulici Kralja Milana 34, na čija vrata su svi kucali bez zadrške - kaže Marijin praunuk.

Bila je i na čelu Društva beogradskih žena lekara, ali i osnivač Ženske stranke, organizovala je izgradnju Memorijal bolnice Lejdi Kaudri na Dedinju, pisala i stručne radove.

Vest o Marijinoj smrti, najstarijem srpskom lekaru, te 1954. godine objavile su sve dnevne novine. Bilo je mnogo ljudi koji su došli da joj odaju počast na Novom groblju u Beogradu. Pančevci su joj se odužili ulicom koja nosi njeno ime, a prošle godine je u njihovom Istorijskom arhivu otvorena izložba pod nazivom "Od pančevačke učenice i ciriške studentkinje do najuglednije lekarke - Marija Vučetić Prita".