Posle boja na Kosovu, iglom i zlatnim koncem, monahinja Jefimija spevala je "Pohvalu knezu Lazaru". A onda su prohujala četiri veka dok se nije ohrabrilo novo žensko pero. Iza njega se krila Eustahija Arsić, prva književnica koja je pisala na slavenoserbskom jeziku. Malo je tragova koji nas vode do njenog života i rada, ali se zna da je opravdala poređenje sa Žorž Sand, Francuskinjom koja je svoja dela potpisivala muškim imenom. Upravo to je činila i Eustahija, svesna da samo tako može da iznese borbu za savremeno vaspitanje pripadnica nežnijeg pola. Jer, vreme u kojem je živela nije bilo na strani žena. I nije bilo spremno za raskid sa konzervativnim.

Na svet je došla 14. marta 1776. godine, u kući oca Gavrila Cinćića i majke Marte. Fruškogorska varoš bilo je rodno mesto "nauk ljubiteljice" i "ljubiteljice muza", kako su je zvali. Ponosno je isticala Irig, govoreći da se u ovom sremskom kraju rađaju samo izuzetni ljudi, "oni koji su osim sveta".

Tek pola veka posle njene smrti, krenulo je interesovanje za njeno detinjstvo i mladost, ali tada, u pokušaju da je "razotkrije", urednik časopisa "Javor" Ilija Ognjanović nije imao mnogo sreće. Saznao je da se sa porodicom preselila u Arad, da je bila toliko lepa da su joj pesnici pisali ode, ali ono što je bilo daleko važnije jeste njeno obrazovanje, činjenica da je govorila nemački, engleski, latinski, francuski i rumunski jezik. Bila je uvek "gladna" pisane reči, pa se pretplatila na sva dela Dositeja Obradovića, "gutala" je mudrosti istoričara Jovana Rajića, naučnika Atanasija Stojkovića, Džemsa Tomsona, Pavla Kengelca...

LEPOTICA NA PORCULANSKOJ ŠOLjI O detinjstvu i ranoj mladosti ove književnice se malo zna, a dugo nije bilo poznato ni kako je Eustahija izgledala, jer nije moglo da se dođe do slikanog portreta. Ali, naslednici njenog drugog supruga, plemića Tomislava, pronašli su porculansku šoljicu. Na njoj je bio oslikan lik gospodarice dvora, delo austrijskog majstora Bauera.

Udaja, doduše treća, pružila joj je šansu da se nadograđuje u onome do čega joj je najviše stalo - obrazovanju. Posle braka sa trgovcem Lackovićem, usledio je život sa plemićem Tomislavom Radovanovićem, a onda sa Savom Arsićem. Poslednji suprug, senator, gradski načelnik, upravitelj i dobrotvor učiteljske škole (Preparandije) u Aradu, bio joj je vetar u leđa. Sa njim je dospela u visoko društvo, pa je još više čitala domaću i stranu literaturu, pretplatila se na svaku srpsku knjigu, listove i časopise, još više je intelektualno jačala, što ju je ohrabrilo da se posveti talentu koji je gotovo skrivala i od sebe. Napisala je "Sovjet maternji" i posvetila ga Urošu Nestoroviću, ali svoj književni prvenac, koji je izašao iz Budimske univerzitetske štamparije, nije potpisala, nego se sakrila iza jedne od dve pesme koje su bile dodate na kraju knjige. Obratila se direktno mladim ljudima, želeći da ih podstakne da se bore za sebe i rade na ličnom napretku. Bilo je to 1814, godine koju je ugledni profesor Andra Gavrilović označio kao prvu "od kako se u srpskoj književnosti javlja ženskinje, Srpkinja s perom u ruci, kao književnik".

Prevodilačke uspehe nije morala da krije, pa su se priče o njima "razletele" čak među strancima. Pruski oficir Oto Dubislav plemeniti Pirh je 1829. godine napisao knjigu "Putovanje po Srbiji", spominjući Eustahiju kao vrlog prevodioca Vilanda, Voltera, Tomsona... A ostala je upamćena i kao prva žena saradnik Letopisa Matice srpske. Ovoj ustanovi je ostavila dva legata, a važila je i kao dobrotvor nekoliko srpskih i rumunskih prosvetnih i verskih institucija. I Joakim Vujić, koji ju je prvo kudio zbog toga što je tri puta stajala pred oltar, bio joj je zahvalan na dobročiniteljskim poduhvatima.

- Biću joj blagodaran do poslednago dihanija - govorio je, jer mu je poklonila 450 forinti srebra da izda knjigu u vreme kada je bio ostavljen od celog sveta.

Žudela je da promeni muški svet i borila se da doba u kojem je živela bude podjednako blagonaklono prema damama. Bila je ljuta na one koji govore da "ženskom polu ne potrebujet učiti čitati i pisati, da pišu ljubavnikom pisma, za žensko je, veli, preslica". Hrabrila je dame da kupuju knjige, da upisuju svoja imena koja će jednom pronaći njihovi potomci.

Vuk Karadžić ju je cenio, nazivajući je "blagodarnom i visokoučenom gospođom". Kada ju je 1821. godine zamolio da u Aradu sakupi pretplatnike za treću zbirku njegovih pesama, ona mu je ubrzo poslala spisak sa stotinak imena i novac. Istina je bila malo "drugačija". Eustahija je zapravo prodala samo šest primeraka, a ostale je otkupila i podelila vrednim učenicima. I nekoliko stotina primeraka svog prvog dela je poslala školskoj deputaciji, sa zahtevom da se novcem od prodaje svake godine nagradi siromašan a dobar đak Učiteljske škole u Somboru.
Tako je postigla svoj cilj - širila je književnost kad god i kako god je mogla.

Smrt muža Save, kojeg je Uroš Nestorović pohvalio zbog zanimanja za knjigu i predložio ga austrougarskom caru Franji Josifu Prvom da ga odlikuje medaljom za zasluge i podari mu plemstvo, bila je uvod u mračan period Eustahijinog života. Brinula je o imanju, vodila parnicu oko njega, borila se sa bolešću...

Prestala je da piše, a njeno ime se pojavilo tek nekoliko puta u pojedinim časopisima i gotovo zaboravilo. Umrla je 1843. godine a da joj poslednja želja nije bila ispunjena. U pesmi koju je napisala molila je pesnike da joj makar ime negde spomenu, ali to se nije dogodilo. Nije imao ko da ga upiše ni na nadgrobnoj porodičnoj ploči u Aradu, jer nije imala naslednike, ali se zato ona pobrinula za prijatelje, aradske i crkvu u Irigu, županijsku bolnicu, Maticu srpsku i aradske srpske škole. Testamentom im je ostavila svu imovinu. Možda još nije kasno da joj se ispuni poslednja želja...