U domu Sime Lozanića, naučnika, prvog rektora Beogradskog univerziteta, jednog od predsednika Srpske kraljevske akademije i njegove supruge Stanke, velike humanitarke, koja potiče iz porodice Vučić-Perišić, 12. marta 1885. godine rođena je ćerka Jelena.

Prednosti odrastanja u jednoj od najuglednijih srpskih porodica s kraja 19. i početka 20 veka iskoristila je da bude još obrazovanija i još humanija od roditelja. Nije bila samo inteligentna, znatiželjna i visprena, nego i plemenita, hrabra i istrajna. O njoj se, međutim, nije mnogo znalo ni govorilo, dok se 1910. godine nije istakla kao sekretar Srpskog ženskog narodnog saveza, kada se predano posvetila prepiskama sa inostranstvom. Jelena je želela da žene u našoj zemlji izađu iz senke i verovala je da je to moguće ako budu učile i radile, a društvo ih u tome ne bude kočilo, nego podsticalo. Borila se za pripadnice nežnijeg pola i na kongresu Međunarodnog saveta žena u Kopenhagenu, da bi se 1911. godine na istom skupu, samo u Stokholmu, istakla među mnogobrojnim svetskim učesnicima. Sve ih je zadivila govorom u kojem je branila dame u Srbiji, otvoreno iznela problem u "dvouglu" - rešenje njihovog pitanja i sistem školstva koji im i dalje ne ide na ruku.

Kada je buknuo Balkanski rat, jedan, pa drugi, Jelena nije mogla da sedi skrštenih ruku. Dobročiniteljski poriv, onaj koji se nasleđuje, ali se i neguje, odveo ju je na kurs za bolničarke pri Kolu srpskih sestara. Teorijsko znanje je odmah primenila u praksi. Negovala je ranjenike u sanatorijumu "Vračar", dane i noće provodila brinući o ratnoj siročadi.

A onda je počeo Prvi svetski rat. Jelena je bila predstavnica Crvenog krsta Kraljevine Srbije, koja je u januaru 1915. godine krenula put Amerike. Trebalo je da se sakupi dobrotvorna pomoć za srpsku vojsku i iznemogao narod, a ona je u tome bila više nego uspešna. Skoro pet godina je, ispred Američkog odbora za pomoć Srbiji, radila na prikupljanju novčanih i materijalnih dobara, koje je slala u voljenu otadžbinu. Jelena je to shvatila kao životnu misiju, što je i zabeležila u dnevniku koji je vodila, a koji je 1970. godine objavilo Udruženje nosilaca albanske spomenice. Bila su to zapravo njena pisma, pisana sestri Ani i roditeljima u Srbiji, u kojima je opisivala život koji je, a da nije mogla da pretpostavi, počela da vodi na drugom kontinentu.

Radila je na osnivanju odbora za pomoć, pokretala radionice u kojima su Amerikanke i Kanađanke pravile zavoje i šile odeću za srpske izbeglice, gostovala na univerzitetima, držala predavanja u ženskim klubovima... Bila je očito vrlo talentovana za donatorski rad, pa je lako stigla i do Teodora Ruzvelta, uglednih guvernera, senatora i sveštenika, koji su izdvajali novac za naš narod. Uvek je isticala dragocenu pomoć Mihajla Pupina, koji je, kao priznata "figura" tog vremena, bio njen saradnik u projektima Odbora.

POTOMCI POSETILI VRANjE Nedavno su Pjer i Filipo, unuci Jelene i Džona, posetili Vranje i pohvalili sjajno gostoprimstvo Srba. Želeli su da saznaju nešto više o dedi kojeg nisu upoznali, ali im je baka pričala da je odhranio oko 600 dece iz Vranja i okoline. Srbiju je posetio i njihov praunuk Mark.

Kad god i gde god je mogla, Jelena je u narodnoj nošnji bitoljskog kraja, govorila o stradanju Srba u Velikom ratu, iskazujući napor da mu pomogne. Svoj život je stavila u drugi plan i istinski delovala, a ne samo propovedala, kao patriota koji neće stati, dok ne bude mir i ne stanu stradanja. Kada je januara 1918. godine Srpskoj vojnoj misiji ukazana čast, na izlaganju istorijskih 14 tačaka Vudroa Vilsona u američkom kongresu, tu su bili Jelena i njen otac Sima. Njena vrednost nije ostala nezapažena, pa je za humanitarni rad odlikovana ordenom Belog orla i Svetog Save višeg stepena.

Ni po okončanju rata i oslobođenja Srbije, ona nije mirovala. Nastavila je da u Americi sakuplja novac za ratnu siročad. Ovog puta, njen najveći saborac je humanista i pukovnik u srpskoj vojsci Džon Frotingam, koji je skoro dve decenije iz sopstvenog džepa odgajao generacije dece u srpskim domovima. Prvi dom za ratnu siročad osnovao je u Đevđeliji, potom u Vranju, a zaslužan je i za Dom srpsko-američkog prijateljstva u Sremskoj Kamenici, koji je u funkciji sirotišta bio do 1933. godine. On je u jesen 1914. godine u Skoplju opremio hiruršku bolnicu sa 200 postelja, sanitetskim materijalom, lekovima i osobljem - kao lični poklon. Odlikovan je Karađorđevom zvezdom, Jugoslovenskom krunom i Krstom milosrđa.

Između Jelene i Džona je planula ljubav, koju su 1921. godine ozvaničili pred oltarom ruske crkve u Njujorku, a kruna ljubavi bila je devojčica Ana. Porodica Lozanić-Frotingam je do 1935. godine živela na jugu Francuske, odakle ja sve vreme pomagala deci u Srbiji. Kada su, iste godine, umrli Jelenin otac i muž, ona se sa ćerkom preselila u Ameriku. Pošto je Drugi svetski rat odjeknuo i u Beogradu, aktivno je učestvovala u osnivanju Odbora američkih prijatelja Jugoslavije, preteče Ujedinjenog jugoslovenskog fonda za pomoć. Do kraja je bila predana svojoj misiji. Velika humanitarka je u večni život otišla 6. februara 1972. godine.