Kuba - eksplozija boja i muzike

Posle dvanaest sati puta na carini ponosno beležimo nesvakidašnji uspeh: dok nemački turisti stoje u kilometarskom redu, mi, sa srpskim pasošem, jedino uvaženim u ovom kutku sveta - prolazimo odmah! Oni kupuju vize, mi ništa. Za „dž“. Za nepoverovati! Živeo komunizam! Živelo bratstvo i jedinstvo srpsko-kubanskog naroda!

Već na prvi pogled - uzdah! Kuba je eksplozija boja, oaza najbujnije vegetacije, prestonica najlepših belih peščanih plaža, rajsko ostrvo umiveno tirkiznim, nestvarno čistim morem, hiljadama palmi i najlepših cvetova koje sam ikada video.

Svi veseli, nasmejani, svi igraju, pevaju, vesele se. Opušteni, pomalo somnabulentni u svojoj tipično kubanskoj haj-nehaj varijanti. Kuba je i nestvarni vremeplov koji se teško uklapa u načelo realnosti. Ponekad zaista ne znaš da li ono što vidiš sanjaš ili se to zaista dešava. Da li gledaš neki stari filmski žurnal ili to zaista postoji tu, pred tvojim očima? Hotel u koji smo smešteni u stvari je nešto između onoga kako je Bog zamislio raj, a Marks komunizam. Muzika opijajuća, igra ti svaki damar i obuzima neopisivo oduševljenje. Konobar Ariel, za šankom, pita Milicu da li je glumica.

Ali, šta je Kuba bez mohita i tompusa? Ništa! Zato, iako nepušači, pućkamo tompuse i ispijamo mohito, uvaljeni u egzotične ležaljke ispod nadstrešnice od trske. Raj.

Antonije je u šoku. Upalio je TV. Najpre emituju emisiju iz biologije o hromozomima. Posle ide emisija iz matematike o površini trougla. Potom je emisija iz geografije o oblasti Santa Klara. Pita me da li sanja. A onda vesti. Kastru je u poseti tadašnji brazilski predsednik Lula. Kastro se toliko oporavio i prvi put je posle duže vremena u javnosti, da je Lula zapanjen kako El Komandante izgleda, pa svaki nekoliko minuta vadi telefon i fotografiše ga. A, posle dnevnika opet obrazovni program. Hemija - struktura molekula. Pa fizika. Pa opet geometrija. Antonije i ja smo ubeđeni da svaka baba na Kubi u pola noći ume da izračuna površinu bilo kog geometrijskog tela.

Sledećeg dana krećemo za Havanu. Prolazak kroz grad Mantanca deluje kao povratak u prošlost. Siromaštvo je opipljivo, sve je staro, patinirano, čak i prašnjavo, deluje kao vremenom raspadnuta kulisa za neku predstavu ili film. Samo ljudi sa nekim specifičnim žarom u očima, nasmejani, životni. Šta sve može ljudska mašta: kakve kuće u svim mogućim bojama i oblicima, kakva prevozna sredstva, kakve igračke od svega i svačega napravljene u rukama drže njihova deca, kakva odela, đačke uniforme, pioniri na sve strane, razdragani, veseli. Kao manijak fotografišem sve. Imam na hiljade fotografija. Slikao sam čak i one prelepe, vedre slike kubanskih slikara, sa bezbroj veselih boja, koje sam posle mahnito kupovao, očaran energijom koju emituju. A onda prašuma od palmi i odmor u restoranu kraj puta. Muzikanti odmah doleću i dajem im značajan bakšiš da mi sviraju i pevaju legendarnu pesmu o komandantu Če Gevari i omiljenu Gvantanameru. Razdragani šef orkestra mi odmah uvaljuje njihov CD - na običnom disku narezanu muziku, sa iskopiranim omotom na nekoj požuteloj hartiji.

Približavamo se očaravajućoj Havani, iznad koje, na jednom brdu dominira ogromna statua Isusa Hrista. To nismo očekivali. A onda zgrade u svim bojama. Parole koje slave revoluciju i Čegevaru. Kastra. Pa bilbord na kojem su zajedno Buš i Hitler. Kanađani u turističkom autobusu zapanjeni. Nama - nekako milo. Havana je lepota za sebe. Centar grada renoviran do poslednjeg kamena. Zgrade u zadivljujućim pastelnim bojama. Prodavci knjiga i specifičnih kubanskih slika jarkih boja na sve strane. Muzeji na sve strane. Muzej starih automobila tera me da se zapitam koliko vekova imaju stari automobili u muzeju, ako se vozimo raspalim “fordom” iz 1927. godine na ulici. To što se na ulici može videti od starih automobila svih drečećih boja, do prevoznih sredstava kojima niko ne zna ime, napravljenih od različitih točkova, starih bicikala, od svega i svačega, sa svim i svačim na sebi - to se rečima ne da opisati. Mali „koko taksiji“, za dve osobe, žuti, koji liče na pokretna jaja - deluju kao vrhunac tehničkog dostignuća. A onda, odjednom - moderna arhitektura. Trg revolucije (Plaza de la revolucion), sa obeliskom visokim 142 metra, posvećenom pesniku i revolucionaru Hoseu Martiju. Na tom mestu je Kastro okupljenoj masi držao govore i po devet sati bez prestanka.Na tom ogoljenom trgu slikamo se tako da se u pozadini vidi ogroman Čegevarin lik, koji se prostire od dna do vrha susedne zgrade. Očarani smo i spomenikom latinoameričkom heroju Simonu de Bolivaru u obližnjem parku. Sa raznobojnih zgrada vijore se nepregledne količine opranog veša, koji se suši naočigled svih. Kao da postoji nepisano pravilo da se sve oprane gaće stanovnika Havane pokažu radoznalim turistima. Havana živi punim plućima. Na ulici, u stanovima, svuda.

Centar Havane je najlepše mesto na svetu. Osećaš se kao da si tu hiljadama godina. Čist, sređen, besprekornih fasada svih boja, murala, raskošnih parkova, neobično šarenog cveća, drveća koje natkriljuje kaldrmisane ulice. Slikam se pored Hemingvejevog potpisa na zidu hotela u kojem je živeo, a onda i pored slike starca koji mu je poslužio kao inspiracija za glavnog junaka proslavljenog romana „Starac i more“. Starca, koji je umro istog dana kada i moj tast Antonije Isaković, čije su se priče našle u antologijama najboljih svetskih priča - zajedno sa Hemingvejevim. Ništa nije slučajno.

A onda, kafa na najlepšem mestu na svetu. Plaza de la Catedral. Mesto koje zauvek ostaje u pamćenju. Istovremeno mirno i bučno, pučko i duhovno. Očaravajuća barokna katedrala iz 18. veka u kojoj je duže od 100 godina čuvano telo Kristofera Kolumba, pronalazača novog sveta. Muzičari sviraju svoje ljubavne, strasne i setne kubanske pesme, a suze nekako same teku. Bez razloga. Onako, čisto ljudski, od nekog uzvišenog uzbuđenja. Gledam Miličin osmeh, ispred očaravajuće katedrale, na trgu sa svih strana opkoljenom raskošnim zgradama svih stilova. Srećan sam. Kao nikada do tada.

Potom, opčinjeno trčimo na dva svetski poznata mesta: Floresita i Bodekita del Medio. Omiljeni Hemingvejevi kafei. Omiljena stecišta svetskih boema. Bodekita del Medio - mesto gde je izmišljen mohito. Zaboga, ovde su sedeli Pablo Neruda, Markes, Salvador Aljende, Hemingvej... Ovde je i čuvena Marlen Ditrih ispijala mohito... Vreva, buka, gužva... Svi smo deo istog uzbuđenja...

Ispred se slikamo. Gde ako ne ovde? Onda nailaze i poznate kubanske bakice. Mnogo čilije i vedrije od mojih Nemica u avionu. Živopisno obučene i sa ogromnim tompusima u ustima. Uz sitnu nadoknadu, čine nam čast da se slikamo sa njima.

Potom odlazimo do tvrđave. Gledamo ogromne topove. Gledamo staru i novu Havanu preko mora. Odlazimo u prodavnicu cigara. Slikam se pored Kastrove i Čeove slike. Oni s tompusom. Ja sa tompusom. Tu je i najveći tompus na svetu, koji je ušao u Ginisovu knjigu rekorda. Valjan na butinama hiljada devica.

Sve je na Kubi pomešano: epohe, osećanja, boje, mirisi. Šta svega nema? Udžerice bez priznatog stila, ali često neopisivo maštovite. Kolonijalna, barokna, neoklasična, art-deko arhitektura. Moderni stilovi. Mešavina mavarske, španske, italijanske, klasične grčke i rimske arhitekture: Kapitoljo (bivši parlament, danas sedište ministarstva nauke), Veliki teatar, barokna Palata guvernera, Tvrđava kraljevske sile, Legendarni hotel „Nacional“, Muzej revolucije (bivša predsednička palata), sa sve brodićem iz kojeg se drug Kastro iskrcao sa drugovima, kada se vratio na Kubu da povede socijalističku revoluciju. I vojni avion po imenu “marina”.

Vraćamo se u Varadero. Malo je reći prepuni utisaka. Još ne znam koliko dana bi trebalo da se upije Havana. Kuba. Da obiđemo čuvenu Santa Klaru i memorijalni centar legendarnog Če Gevare. Polja šećerne trske. Sela.

Ali, prepuštamo se očaravajućim blagodetima kubanske peščane plaže, tirkiznog mora i bujne vegetacije. Uživamo. Upijamo trenutak. A uveče, mjuzikli, dostojni umetničkih poduhvata najvećih pozorišnih kuća. Na velelepnoj pozornici našega hotela - latinoamerička muzika. Raskošni, šareni kostimi. Kubanske pesme. Ljubavne, setne, nežne - ali i revolucionarne.

Kuba je ljubav. I zagonetka i misterija. Neobična lepota, koja se čini nestvarnom. I treba je videti, ovako šarenu, dok je Kastro još živ. Posle će se već mehanizmi globalizacije potruditi da ne bude posebna. Da bude prosečna. Bezbojna. Siva.

A, do tada: Viva la Kuba!