IZMEĐU dva svetska rata u Šapcu je radilo preko 130 kafana, samo na Bairu bilo ih je desetak, na ulasku u Bensku baru nalazile su se dve, koje je razdvajala tek uska ulica sa ribljom pijacom - piše na jednom od eksponata, koji se mogao videti krajem prošle nedelje, na izložbi poznatog šabačkog hroničara Dragutina Dragana Petrovića.

Veseli život „Malog Pariza“ od zaborava je otrgao postavkom pod naslovom "Stare šabačke kafane", sa oko 150 fotografija i pedesetak tekstova zavičajne štampe.

- Šabac je bio nadaleko poznat po kafanama, koje u to vreme nisu služile samo da se u njima pije i jede, već su imale mnogo širi društveni značaj - uvodi nas Petrović u magičan svet starog Šapca. - Malo je poznato da je i prva bioskopska predstava održana u kafani, i ovo je bila praksa sve do izgradnje bioskopa. Prva sijalica u Šapcu, pre 1900. godine, zasijala je baš u kafani. Obavezno, u svakoj je sedeo po jedan pismen čovek, koji je seljacima pisao žalbe, molbe i tužbe.

ŽIVA SEĆANJA Dragan Petrović je građu za izložbu o šabačkim kafanama prikupljao i uz pomoć sećanja najstarijih sugrađana. Kaže, to su ljudi po deceniju ili dve stariji od njega, a i on sam je napunio 70 godina. Najstariji sagovornik, iz Ulice Vuka Karadžića, ima ravno 92 godine. Inače, Petrović, koji u svom gradu važi za jednog od najvažnijih hroničara, autor je i izložbi o veku šabačke muzike, vazduhoplovstva, bioskopa, vašara...

U kafanama se, kaže Petrović, vodila i ljubav, pa je u Šapcu postojalo između sedam i deset javnih kuća, zvaničnih i legalnih. Važilo je i pravilo da se prijatelju, kada ga vidite na vratima kafane, baci čaša pod noge. Ali upućeni su znali da to nikako nije značilo kavgu, već, naprotiv, srdačan "kafanski pozdrav", posle čega je obično sledilo "piće za sve". Plaćali su ga i ispijali Šapčani kad im se rodi sin, ali i kad ih ostavi žena, odseli se tašta.

- Znate li zašto se ono bure rasušilo - pita Petrović pokazujući na eksponat u izlogu galerije. - Rakija je popijena 1924, a nasuta 1925. godine, pa se tako dogodilo da i bačva propadne. Takve su bile šabačke kafanske dosetke, koje sam pokušao da dočaram. Tragao sam i za starim predmetima i teškom mukom ih nalazio po čitavoj Srbiji. Većina ugostitelja odavno je zanovila posao i pobacala sifone za sodu i karirane stolnjake.

Galerija Kulturnog centra bila je premala da primi Šapčane, od kojih su mnogi, prilikom skupljanja građe za izložbu, Petroviću ustupili fotografije oca ili dede, babinu dozvolu za točenje pića i razne druge vredne dokumente. Naravno, da bi bilo potpuno autentično, veče je proteklo uz kafansku muziku, a autor kaže da su između dva rata ovde radile vrsne muzičke klape i pevači, poput Cicvarića, Vase Andolije, Mileta Jovanovića, Đokice Gajića...

ZANIMLjIVI NAZIVI

Na spisku kafana stoje imena: "Kriva vrba", "Zlatna lađa", "Božićeva kafana", "Ruski car", "Beli krst", "Ženeva", "Srpska kruna", "Bristol", "Amerika", "Čivija"... Najstarija, "Kod devet direka", nalazila se na uglu Gospodar Jevremove i Ulice kralja Milana i radila je od 1864. do 1928. godine. Prvih dana po otvaranju u njoj su se sastajali zaverenici, kasnije ubice kneza Mihaila, koje su tu napisale i zakletvom potvrdile protokol o zaveri. Objekat je srušen 1928. godine, a na njegovom mestu podignut hotel "Jugoslavija".