GNJILANE - Kapija na ulazu u dvorište crkve Svetog Nikole, iz predostrožnosti, zaključava se već 12 godina, a pomoćnik u hramu zadužen je da u portu lično pušta samo malobrojne žitelje ovog grada, ili tek po kojeg retkog posetioca. Jer, ova svetinja, jedna od najstarijih u ovom delu Kosmeta, postala je stožer opstanka i jedino mesto susreta malobrojnih Srba u Gnjilanu...

- Iako ni ovde nismo potpuno bezbedni, jer je i Albancima poznato da se ovde okupljamo, ipak se kraj svetinje osećamo nekako sigurnijim - svedoče malobrojni gnjilanski Srbi, koji se u porti saberu nedeljom i o praznicima.

Objašnjavaju da se na crkveno dvorište oslanjaju i škola, i ambulanta - izmeštene iz matičnih objekata u drugim delovima grada - pa tih par stotina metara u krug, oko crkve, predstavlja svojevrsnu oazu ljudi na koje kao da su svi drugi odavno zaboravili. I rodbina, i prijatelji, svoja država, pa čak i raseljeni Srbi, čijem se povratku još nadaju...

Sigurni su, vele, da sunarodnici žele da se vrate, jer najveći broj njih nije otuđio imovinu, ali su strah i nedostatak posla osnovni razlozi zbog kojih nema masovnijeg odziva.

KAO DA SU NIČIJI S OBZIROM na to da im nisu dostupne sve bitnije ustanove u gradu, koje su uzurpirali Albanci, ovdašnji Srbi upućeni su na tri kolometra udaljeno Šilovo, gde odlaze kako se snađu. Jer, organizovanog prevoza nema - osim za učenike koji dolaze u školu iz okolnih seoskih sredina. Na rizičan put, vele, moraju čak i ako požele novine na srpskom, a TV stanice na svom jeziku dostupne su im samo posredstvom satelita...

- Nekada nas je u Gnjilanu bilo oko 18.000, a sada jedva ima osmdesetak srpskih duša. Mada smo preživeli strahote i bili svedoci brojnih tragedija koje su se dešavale našim sunarodnicima, sa porodicom sam ostao u svom domu... Sada se nekako manje bojimo, ali ne znam da li je bezbednost poboljšana ili smo mi oguglali - iskren je šezdesetogodišnji Vojislav, koji sa osmoro ukućana živi u kući nadomak crkve, napominjući da je njegova familija više stotina godina prisutna u ovom gradu, pa ne želi da prekida tradiciju...

Iako su mu Albanci dva puta palili kuću - u martovskom pogromu 2004, a onda i dve godine kasnije - u gradu je ostao i Nenad Antić (46), pomoćni radnik u školi.

- Albanci žele da nas proteraju iz grada, ali on je naš koliko i njihov. Meni su, na kraju, dom sasvim spalili, ali ne želim da odem odavde, jer je i to zgarište moje... - veli Nenad, zbog posla primoran da stanuje kao podstanar, nadomak hrama.

Poput malobrojnih preostalih srpskih žitelja, i Žaklina Milić (36), učitelj razredne nastave, nije odlazila iz svoje kuće i svog grada, bez obzira što je u školi svega desetak đaka, iz svih razreda...

- Teško je svima, a najteže ovoj deci, koja nemaju detinjstvo poput vršnjaka u drugim krajevima. Za razliku od albanskih mališana, koji se slobodno kreću ulicama, odlaze u park i druge ustanove, naši učenici iz škole odmah ulaze u kombi i kreću kućama - kaže zabrinuta učiteljica, objašnjavajući da ovde nastavu pohađaju i učenici iz okolnih mesta.